MILAN TODOROV
PORODICA
Sašin otac je prošle godine, u svojoj šezdesetoj godini, dobio sina. Ne može se reći dete. Moramo reći sina, jer je i on to Saši tako, ponosno, saopštio preko telefona:
- Dobio sam sina!
Bez ikakvog uvoda. Kao da se to redovno dešava svakome. Da postane brat nekoj kili mesa.
Dobio je dete s drugom ženom, naravno. Ništa čudno. Nakon smrti svoje prve žene a Sašine majke, govorio je svima, da će poludeti od samoće. Saša ga je napustio i otišao sa koleginicom sa studija, tada već njegovom devojkom, u drugi grad, čak u drugi deo zemlje. Bušili su zemlju na severu u potrazi za naftom. Ljudi su ih gledali podozrivo. Njihove kuće i kapije i ograde su podrhtavale i pucketale od siline udaraca naftaških pneupatskih bušilica. Rezultati nisu bili bogznakakvi. Saša i drugovi su se tešili da negde u dubini ove siromašne zemlje postoji blago koje će njihov rad učiniti smislenim. Ponekad su pomišljali čija li je zemlja u tim dubokim pukotinama osamsto metara pa i kilometar u utrobi Planete. Kako su granice svega na ovom svetu nepojmljive. Jednako nepoznate granice zemlje, neba i ljudskih sudbina.
I sad taj moj otac, pomisli Saša. Hoće da veruje da je njegov otac Branko menjao žene iz čiste, razumljive potrebe da ne poludi od samoće. Ali, u dubini mozga zna da nije tako, jer se vezao za prvu koja je naišla. Osim toga bila je mlađa dvadeset pet-šest godina od njega. Tako je Saša nedavno postao brat nekome ko je mlađi od njega skoro četrdeset godina i kome bi on mogao biti deda. Deda - brat.
Sada je od tog događaja prošlo tačno godinu dana. Saša nije otišao da vidi brata kad se rodio. Ni Brana, njegov otac i njegova nova porodica nisu bili na njegovom venčanju. Oženio se nedugo posle očevog radosnog saopštenja. Nije oca uopšte obavestio o svojoj ženidbi. Njih dvoje nikada nisu međusobno mnogo pričali, ali je Saša često imao utisak da su na genetskoj telepatskoj vezi. Uvek je tačno osećao šta se ocu događa. Naročito, u nekim trenucima koji su važni u životu porodice. Znao je kad boluje, recimo. Nikad mu Brana ništa nije govorio o svom bolesnom srcu. Rekao mu je tek onog dana kada je polazio na operaciju. Pa i onda mu ništa nije rekao o svojim strahovima, sumnjama i nadama. Ne, rekao je samo, dok su se na ulazu u bolnički hodnik pozdravljali:
- Ako mi se nešto dogodi, sve je u trećoj fioci.
Saša je znao, na šta stari misli. I majka je sve vredne stvari držala u trećoj fioci tamne polirane komode u dnevnoj sobi. Tu su se nalazile sve porodične priče uvezane u male, jednako debele hrpice slika i dokumenata. I malo ušteđevine za svaki slučaj, kako su govorili.
Ta strašna, crna i duboka treća fioka orahovog ormarića, kao kavez za njihove duše koje lutaju, izbegavajući da se pogledaju u stvarnosti.
Zaista, zašto nikada nisam smeo da se sretnem sa licem svoga oca - pomišljao je često Saša. - S njim onakvim kakav je bio i jeste i onakav kakav ja jesam: slab, nesiguran, u stalnom traženju nekog sklada koji, verovatno, nigde ne postoji?
Saša nikada nije bio samouveren, ni kao sasvim mlad čovek. I još se traži kao što traži sada, za ovu nevidljivu rusku kompaniju crno zlato u ovoj crnoj sirotoj zemlji. Trebalo je svojevremeno da sedne i porazgovara sa ocem. Da mu kaže da neće ići od kuće, da će diplomirati još iste godine, da će dovesti svoju devojku u kuću i oženiti se njome, da će naći posao u kancelariji, da će poštovati očevo pravo da nakon majčine smrti ima prijateljicu, ali da neće moći da se pomiri s tim da se otac ponovo oženi, jer bi time povredio njegovo sećanje na detinjstvo, na porodični sklad i mir koji je danas nepovratno iza njega. Mogao je da očekuje njegovo protivljenje, da oseti njegovu želju za životom, ritanje njegovog bolesnog, bednog srca; najzad njegovo pravo na život posle majčinog odlaska. Trebalo je da se suočava sa njegovim frustracijama koje bi takve sinovljeve reči, svakako, probudile u njemu.Trebalo je da gleda svog oca kako mrzovoljno manjka i poboljeva, s osećajem da je uskraćen sa ostatak života ili pak da, dok mu rastu unuci, u njemu raste zadovoljstvo što se spasio od stida poznih ljudskih strasti i podupreo neki novi život. Trebalo je da mu ponudim neki hobi, mislio je često Saša. Ljudi polude od nepodnošljivosti života ukoliko nemaju neku svesno i namerno izabranu ludost.
Ali, njegov otac je svakim damarom svog bila pokazivao da ga to ne zanima. Želeo je da ga stalno hvale. On, koji je uvek bio skroman, gotovo neprimetan dok je majka bila živa, sada je voleo da mu se kaže kako dobro izgleda za svoje godine. Nesvestan da je rečenica "izgledati dobro za svoje godine" sama po sebi sramotna, neprikladna i, najzad, nepotrebna. Da sam ranije video svog oca ovakvog kakvog sam ga viđao posle majčine smrti, mislio je Saša, možda se ne bih ni oženio. Naravno da je to preterivanje. Ipak je srećan što je drugačije, što Nina ide svuda sa njim, što se kupaju u Zlatici, što imaju svoju stolicu za ljuljanje u najskromnijoj naftaškoj baraci.
Tu stolicu su doneli čak iz Pariza u kojem su bili na svom svadbenom putovanju. Našli su je u gomili takozvanog kolonijalnog nameštaja u onim širokim, beskrajno zapretenim ulicama pariskog buvljaka.
I ta stolica sada putuje sa njima, kao nešto više od fizičke terapije posle napornog pešačenja. l kao neki prećutno dogovoreni pokušaj Saše i Nine da stvari nakon godina njihanja vrate u ravnotežu.
I sada taj očev besmisleni poziv da dođe na prvi rođendan njegovog sina a Sašinog nenadanog brata, potpuno ga je zbunio. Kao i njegovog oca, uostalom. Imao je, kad se javio, mek glas kao i uvek, ali nesiguran. Poziv se naravno odnosio samo na Sašu. Moj otac je opet neuviđajan, pomisli Saša. Zato mu je rekao:
- Nisam siguran da možemo doći.
Namerno je govorio u množini. Želeo je da ga upozori da ne može tako nipodaštavajući da se ponaša prema njegovoj ženi.
Nina je u tom trenutku prelistavala neki ženski časopis i kada je Saša to izgovorio napućila je usne kao da se ljuti i smeje istvoremeno. Voleo je taj izraz njenog lica, to saznanje da je sve među ljudima dozvoljeno ako ga na kraju prevedu na jezik radosti. Ona se uvek svemu radovala. Radovala se odlasku na rođendan tog njegovog malog brata. Bila je mudrija od njega.
- Potrebno ti je to, videćeš. - kazala je mirno i odlučno.
Saša je gledao kroz prozor.
- Pada sneg, rekao je kao da je to nešto što proizvodi njegovu upornu neodređenost.
- Za iduću nedelju najavljuju ledene dane. Moći ćemo sve da ostavimo i otputujemo u N. na tu godišnjicu.
- Problem je u tome, što ja više ništa ne očekujem od oca.
- Ali, on očekuje od tebe - rekla je Nina i spustila mu glavu u krilo. - Kako to ne razumeš?
U porodičnoj kući te večeri nije bilo onoliko svetla koliko su očekivali. Biće to monodrama za mog oca, pomisli Saša pakosno. Neverovatno je kako sada malo zna o svom ocu. Mračni zasvođeni ulaz, neki splet indijskih bambusa u obliku maske koja se klati i lupka na vetru.
- Stigao si - otac je prvi progovorio.
- Ovo je moja žena, Brano - reče premda ga ranije nije zvao tako.
Očevo lice je bilo široko i belo, lice umornog čoveka.
Unutra je neka crna mlada žena sa dubokim, ispijenim očima ljuljala dete u Čikovim kolicima - ljuljašci.
- Oprostite - rekla je. Zatim se obratila Saši, pružajući mokru ruku – Aleksandre, molim te da mi ne zameriš.
Bila je kratko ošišana što je njenim velikim očima davalo utisak uplašenosti.
Saša je u nelagodi prebrojao jabuke u staklenoj činiji na onoj njihovoj staroj komodi. Kad nije znao kako da se ponaša, brojao je predmete koje inače ne bi zapažao. Bilo je, tačno, dvanaest žutih jabuka. Dvanest, harmoničan broj - pomisli. U prostoriji se osećao dobro poznati miris kaljeve peći na drva, koji se uvek šunjao kućom u zimskim svečanostima. Otac se baš potrudio.
Postepeno je prestajao da bude nestrpljiv. Nije mu više bilo nesnošljivo pri pomisli na ulazak u očev novi život. Žene su se vrlo brzo sporazumevale. Nina je uzela dete u naručje.
- Mali je sjajan - rekao je Saša i oprezno kao da bi mogao nešto da polomi podigao detetovu glavicu i nespretno tutnuo krupnu novčanicu ispod jastučića u koji je dete bilo povijeno. Mali ga je gledao nebeskim očicama, kao da je bio svestan nevinosti položaja u kome se nalazio.
Izdanak tela mog oca! Ono što sam i sam bio, i što jesam! - pomisli u trenu Saša.
Odjednom oseti da je to sva istina o životu i da ne postoji ništa drugo. Ni pre ni posle.
Otac ga tada zagrli, tačnije oprezno pokrenu ruku i, kao na usporenom snimku, položi je na Sašina ramena. Mišica mu je topla, miriše na domaći sapun pomisli Saša. Opet ga je prozreo, te kao i uvek u onim "nekim" trenucima oseti da više nema egocentrizma u starom. Bio je upravo to što jeste. Njegov okopneli otac.
Saša se sada osećao kao krivac, kao da se do ovog trena u odnosu na oca i njegov život, pretvarao da je neko ko u stvari nije nikad bio.
Ali, otac to sigurno nije mogao znati kad je rekao:
- Uvek se možeš vratiti. Stan na spratu čeka na tebe i tvoju porodicu.
Нема коментара:
Постави коментар