SAVREMENA SRPSKA PRIČA (57)

VLDIMIR BULATOVIĆ BUČI
PARADOKS

Sedim na steni okružen kombinacijom morsko - nebeskog beskraja i zurim u jednu tačku. Sunce i vetar mi udruženim snagama spaljuju kožu na licu. Oseti se borova šuma koja se prostire duž obale. U daljini se nazire čamac, ništavan u odnosu na beskrajnu masu mora.
Zvoni mi cela glava. Puls nemam, kao ni disanje. Da li sam umro, ili je nešto drugo u pitanju? Hm, povremeno čujem neke glasove. Nisu mi jasni, i ne znam odakle dopiru. Zatim se utišaju, pa opet naleću u talasima. Ne mogu da razberem šta mi govore.
Gušter mi prelazi preko noge i nestaje u suvom šipražju. Opet glasovi. Sada osećam i nekakav egzotični miris. Poznat mi je taj miris, ali mozak ga ne prepoznaje. Opet se onaj mali gušter osmelio da mi pređe preko noge. Hrabar gušter, nema šta. Kako li ja izgledam tom gušteru, upitah se. I ko je tu posmatrač, ja ili gušter?
Vazduh je suv i bljutav. Povremeno pljunem po koju, onako neobavezno. Gađam nekog leptira koji se tuda muva. Na sreću ne mogu da ga pogodim, jer je vetar saveznik leptira. Čamac je sada mnogo bliži, i više nije tako bezazlen. Sada ima i boju. Zelenkast je. I ovaj blesavi gušter je zelenkast.
Posmatram daljinu. Šta li se zbiva tamo u nedogledu. Ljudske oči su tako ograničene. Moram da zamislim jer ne vidim. Sunce je stvarno preteralo, peče kao ludo! Opet počinjem da dišem, nečujno i slabo.
Pada mrak. Sve je crno ispred mene. Nazire se po koje svetlo daleko, daleko. Nebo je puno zvezda. Šum u šipražju mi govori da nisam baš sasvim sam. Malko je zahladnelo, trebalo bi da se obučem. Egzotičan miris me ne napušta ni za tren. Glava mi je prazna od zvukova, prazna ali me opet boli. Sve je isto kao i kada Sunce sija, samo nema ko to da vidi. Šta li radi onaj leptir? Opet normalno dišem. Imam i puls. Ipak, nisam još siguran da li sam živ ili ne.
Mrak se nastavlja, kao i beskraj. Zašto je beskraj beskrajan i mrak mračan? Na glupa pitanja niko nema valjan odgovor! Škiljim na oči i mrdam nozdrvama upijajući i najmanji zračak reskog morskog vazduha. Zar nisu sva pitanja podjednako glupa i svi odgovori podjednako dobri? Bog je genije, stvorio je paradoks...