субота, 18. фебруар 2012.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (61)

ALEKSANDAR ČOTRIĆ
ZATVORSKA POSETA




Отац нам је пружио два лончића кроз отвор на решеткама. Један зелени, мањи у којем је била ретка супа и други, тамноплави у којем се налазио пасуљ са комадом хамбуршке сланине. Били смо гладни, али стид је била јача. Брат и ја нисмо желели да једемо пред затворским чуваром. Лончиће сам одложио с леве стране стола од фурнира са искрзаним ивицама.
Затим је отац спорим покретима одмотао пакетић увијен у новинску хартију и додао нам је ватирану блузу сиве боје и грубе, али чисте сукнене панталоне.
- Ох, како ће нам то добро доћи ове зиме – помислио сам у себи, али због присутног стражара нисам желео да покажем радост, па сам се само насмејао крајевима усана и тихо рекао:
- Ниси требао. Хвала.
- Знам како вам је – рече отац, па се маши за унутрашњи џеп капута и из њега извади две црвене новчанице од по хиљаду динара – на, узми! Дао бих вам више, али знате да ми је плата мала.
- Не долази у обзир – одмахнуо сам рукама.
Отац је, међутим, био упоран:
- Мораш да узмеш! Пуно сте смршали.
Брат је гледао у једну тачку и ћутао. Знао сам да му недостају цигарете, али у овој просторији није дозвољено пушење.
Погледао сам стражара. Он је седео поред улазних врата просторије за посете затвореницима. Није показивао занимање за наш разговор. То је за њега био рутински посао – једна од многобројних породичних посета. Човек у тегет униформи вртео је велики свежањ кључева у рукама и читао је неке новине. Често га виђам. Било ми га је на неки начин жао.
- И он трећину свог живота проведе у затвору – често сам помишљао.
Кад сам се уверио да не гледа према нама брзо сам онај новац ставио у задњи џеп панталона.
Затим смо у загушљивој просторији још мало причали, а више ћутали, док се стражар није огласио:
- Истекло је тридесет минута! Посета је завршена!
Брат и ја смо се поздравили са оцем и кренули за стражарем, размишљајући колико нам значе ове посете. Нестрпљиво ћемо чекати следећи сусрет за две седмице.
- Да немамо оца у затвору који нас помаже, ко зна како бисмо преживели на слободи – без посла, новца, хране и одеће?!


Нема коментара:

Постави коментар