MILAN TODOROV
KAKO SAM PRESTAO DA BUDEM PATRIOTA
Kada sam pre izvesnog vremena ostao bez posla, odmah sam osetio da nisam sam na svetu!
To je divno osećanje.
Oko mene se stalno uvećavao broj ljudi bez posla. Bilo je to dobro društvo, već tada.
Osim toga, činilo mi se kao da nikada niko nije toliko brinuo o meni, bar u prvom trenutku.
Psihijatri su tvrdili da je to šok, ali pozitivan i ko to na vreme shvati, brže i lakše će se oporaviti. Verujem da se ti dobri ljudi, to jest dotični psihijatri, još nisu oporavili, jer, za razliku od nas, nisu imali sreću da budu šokirani gubitkom posla.
Sociolozi su tvrdili da smo uobičajen fenomen u zemljama u tranziciji, na šta je moja baba Budinka rekla da je tako fenomenalno samo pred velike ratove i nesreće.
Ja sam odlučio da, onako odmoran, relaksiran, nadahnut i sveže obrijan jednog lepog jutra odšetam do Biroa za nezaposlene, da i njima ulepšam dan.
U zgradi Biroa čekao sam oko tri sata ispred nekih vrata na kojima je pisalo slovo T. Dakle, obradovao sam se, nije tačno da nezaposlenima kače na rever žutu zvezdu, nego ih lepo evidentiraju po abecednom ili azbučnom redu.
Četvrtog sata pošto se ništa nije dešavalo, unutra se očigledno i dalje nalazila neka mačka, čulo se mjaukanje i cvilenje, upitah nekog čovečuljka u plavoj pohabanoj uniformi – koje je on slovo. Reče da je poslednje, Š. Pitam ga za sobu sa slovom T na vratima i on mi reče da sam na pravom mestu i da samo čekam.
Posle petog sata iz sobe T izađe neka devojčica u minimalnoj mini suknjici i objasni mi da je za moj slučaj zadužena osoba na trećem spratu, a ovde se regrutuju samo nezaposleni turizmolozi i to stručnjaci za Tadžikistan, Tukmeniju, Trinidad, čak i Tobago, ali ređe.
Uglavnom, ipak se sve lepo završilo.
Devojčica na trećem spratu, sa dekolteom koji je dopirao do podruma, ljubazno mi je ispunila karton, uzela podatke i čak se oduševila što govorim francuski. Ona se, kaže, time samo služi u posebnim prilikama. Moli me, ako mi nije teško, da i ubuduće kada se budem javljao, a to je za tri meseca, činim to na francuskom. Ona neće razumeti šta joj pričam, ali tako je i bolje, jer joj je dosta srpske kuknjave.
Kad sam se posle tri meseca javio, devojčica mi kaže da za doktore nauka u ovoj zemlji nema posla, neki čekaju već deset godina i u međuvremenu su se lepo snašli, tako da su sada nezaposleni akademici. Naravno, napomenula mi je da se ponovo javim za tri meseca i da bi bilo poželjno da naučim svahili narečje.
Posle tri meseca ponovo sam na Birou. Devojčica je u međuvremenu ostala trudna. Smejala se od srca, trbuščić joj je skakutao kao košarkaška lopta, kad sam joj se obratio na dosta rđavom svahiliju. Ipak upozorila me je da je donet novi zakon po kome ubuduće moram da prihvatim svaki posao koji mi se ponudi, jer u suprotnom gubim pravo da ostanem na spisku nezaposlenih. Znači, rekoh,ako nezaposleni odbije ponuđeni posao, više nije nezaposlen. Bravo, reče ona, vi brzo učite.
Čekao sam nekoliko meseci i stvarno ponudili su mi, imajući u vidu moje lingvističke sposobnosti, posao goniča robova u istraživačkom timu Ujedinjenih nacija u maloj divljoj afričkoj zemlji Zanididar. Moj prethodnik na tom poslu je nedavno baš bio u slast pojeden i nedostajalo im je osoblje.
I pored najbolje volje, morao sam da odbijem odličan posao u Africi, jer sam u međuvremenu oboleo od visokog krvnog pritiska, pa je za mene temperatura iznad četdesetog podeoka fatalna.
Treća devojčica u napupelim pantalonicama, koja je bila zadužena za brisanje sa evidencije, veselo mi je rekla:
-Čestitam, Više niste zvanično nezaposleni.
Osećao sam se čudnovato. U neku ruku bio sam patriotski raspoložen kao nikada. Jer, brisanjem mog imena sa evidencije znatno su povećane šanse moje države za ulazak u srećnu zajednicu evropskih naroda, pošto je za jedan promil smanjen broj nezaposlenih.
S druge strane,pomislih, sada kada me više nema ni na jednom državnom spisku, možda...možda ja i nemam prava da volim ovu zemlju.
Нема коментара:
Постави коментар