RATKO DANGUBIĆ
KOLEKCIONAR
Odnekud iz mraka i kafanskog dima kao da dopire do mene njegov monotoni glas: „Kolekcionar i strvoder su jedna duša.“ U neko drugo vreme, kad je Gerasim mrmljao ovu rečenicu, mislio sam da je to kakva izreka. Kad sam sam se obreo u ovim mutnim vodama, setio sam se ove mudrosti uveren da u njoj ima i istine. Predosećam da treba da kažem da kolekcionar ne mora da se usteže kada se ispoveda. Moj pratilac u lovu na gljive, pomenuti prijatelj Gerasim, rekao bi: „Kod Svetozara, kad god je nekom nesretniku potrebno, može da nađe utehu i rakiju.“ Nije mi bilo pravo da se pročujem samo zbog ovoga, pa da me izvrću ruglu i javnosti. Umesto da budem istaknut trudbenik, kakvih nema u firmama kakva je moja, od mene su napravili čudaka i mutnu ličnost.
Tek kada se čovek upusti u avanturu, shvati kakve ga opasnosti vrebaju. Nema nedelje da kolekcionaru ne uzmu meru za sanduk, ili jave kako Lojd juri nekog „Pink Pantera“ zbog usrane slike iz kolekcije, a da o ordenju i nakitu ne govorim... Zna se da kod nas kolekcionarstvo nije razvijeno, ali se nazire: treba zaviriti na ove sajmove antikviteta gde se mogu videti senke i protuve koje se zanimaju za svakojake drangulije.
Ne krijem da sam samonikla vrsta, da nisam imao uzora i izvora. Tako su i krenule mutljavine ispod kape nevidimke, pripovesti o ludom Svetozaru, arhivaru koji sakuplja rezignacije. Nisam se nikada mrštio na one koji su mi donosili ovakve glasove, nalik na neugasle vatre. Ponekad sam bio skrhan, zbunjen i ljut. Bilo mi je žao da se odvajam od zanata, ali niko ne može da dokuči kakva je misterija ljudsko srce. Nisam preko noći odlučio da jedne papire potisnem i uzmem druge, da se odreknem spiskova vozova koji su prešli granicu s paprikama i krompirom, pa da slažem specifikacije ordenja i retkih knjižurina. Kakav je tulum u glavi, najbolje znaju oni koji donose odluke o promeni navika. Meni je sudbina šapnula da ovako mora da bude, pa se neću na ovome previše zadržavati. Ukratko, u mojoj priči ima malo junačkog, ali ima zrno istine. Fortuna je prema meni postala nekako blagonaklona. Samo koji mesec ranije bio sam miran arhivar, ali se odjednom nađoh u centru vrtloga. Nisam se lako rastao od kolotečine. Tolike godine sam tavorio kao ugojeni pacov u manastiru, provlačeći se između hrpa hartije, gledajući u iskrzane mantije i izlizane đonove. Trudim se da se prikažem kakav jesam, jer moj rad je opasan, a, bogme, i naporan. Bojao sam se i kako će ovo da odjekne u firmi, pa i u familiji. Nemam nameru da do dna ispraznim svoje ni tuđe strpljenje. Najzad sam se sudario s dobrom idejom koja može srce da ugreje.
Tu je i još jedna moja sklonost, moj drugi porok: neću biti neskroman ako kažem da sam jedan od boljih gljivara na Fruškoj gori. Nema luga ni u Pomoravlju, kao ni uvale u Sremu i zabrana u Posavini po kojima se nisam šunjao kao prase za tartufom. Sam ili s Gerasimom. Nekako su mi se obe ove stvari poklopile kao da sam dobio na lutriji. Tako mi u jednom snu upade za oko analogija između gljiva i ostavki. I kao što su gljive carstvo živih bića koje imaju sve, a nemaju dušu, kod ostavki je sve prozračnije: ostavke imaju dušu, ali su bez života. Od kada sam krenuo da iznova uređujem život, odluke zasnivam i na orijentaciji. Kod mene ti je ovako: sebe ni na šta ne prisiljavam, sve radim s voljom i sa osmehom. Držim se principa. Uz njih niko ne može da me dovede u nelagodu. Nije oko mene ni sve kao u bajkama, a na neka pitanja i ne umem da odgovorim valjano, jer nemam čvrstinu ubeđenja oficira. Uredno poređani registratori, jeftini albumi za fotografije, kupio ih je Gerasim, za drugu namenu, na rasprodajama u Beču, ilustruju kakav sam karakter i kakav mi je manir. Podsećam i na oružara koji u sanducima drži municiju, u soškama prazne, podmazane puške, u fiokama vojni pribor. Opsednutost urođenom navikom da sve lepo složim, bez ijedne greške u nizu, dovela me je u situaciju da odavno čeznem za hobijem. Kao dete skupljao sam slike fudbalera i životinjsko carstvo, čepove od Vitasoka i bube jelenke probodene čiodom... Tu se i pokazao moj karakter. Maketar nikad nisam bio, ni radio amater. Još kada sam se zaposlio kao arhivar u Transportnom preduzeću Atlantik, počeo sam da odlazim na skupove kolekcionara, naročito onih koji kupuju marke i staro ordenje; divio sam se i kupcima i prodavcima i zavideo im. Tu je, ako ćemo iskreno, i određeni poslovni rizik, jer se stvari moraju kupovati i „na slepo“.
Moja Simonida nije tako loša. A sama je prilično uredna, s obzirom na sve. Moj garderober je složen kao kutija, nema nabora na pantalonama i košuljama, kada izvučem neku stvar, izgleda kao da je tek ispeglana. Simonida je uvidela ovu moju sklonost na vreme; i koliko god joj je odgovarala pedantnost u kući, pa i ona poslovna, nerviralo ju je moje kukanje kako nemam ni usrani hobi. Da bar skupljam upaljače kao Jefrem iz prizemlja, on ih ima dvesta, a najstariji je s Divljeg zapada, navodno je njime Vajat Erp palio cigare, ako je pušio. Tako je moja poslednja maska pred Simonidom pala. Jedno veče, dok smo buljili u reprizu neke domaće serije, ona mi reče: „Najbolje je da skupljaš ostavke.“ Oči su joj bile izgubile boju od monotonije, dete nam je već odavno u Beogradu na studijama, gledala bi me s vremena na vreme. Prvo sam mislio da me kinji, onako, ali kako je i ćutala, upitao sam je: „Kakve ostavke?“ Simonida je vaspitačica u predškolskom, psihologija joj je u malom prstu, a mene čita kao pesmaricu. „Svačije“, rekla je. U tom trenutku sam taman lizao kašiku pekmeza, nisam mogao da verujem na šta cilja. Malo je falilo da se zagrcnem, ali sva sreća da je pored tegle bila i flaša kisele vode. Tako sam krenuo da skupljam ostavke koje ljudi daju preduzeću i kućnom savetu, a onda sam, sve se ovo malo raščulo, počeo dobijati i ostavke s mesta o kojima čovek i ne razmišlja, niti zna da postoje. Od ostavki u partijama, onih blanko i popunjenih, u ministarstvima, upravnika grobalja i pozorišta, do direktora opera i javnih skloništa. Tako sam, i lako i mukotrpno, krčio put među kolekcionarima. Pročulo se brzo da neke ostavke sadrže i delikatne stvari za kojima posebno luduju novinari, gladni krupnih naslova i većeg tiraža. Sve ovo je poprimilo i onu ružnu stranu, postao sam osoba „pod lupom“, kao i svaka osoba s manom i jakom pasijom. Tako da sam bio prinuđen da na otpadu kupim tri metalna ormana, iz doba kada se zajednička vojska raspala, i da na njih stavim po dve, ne samo jednu, Elzet, original mađarske brave, sigurnost hartija je bila u pitanju. Simonida nije mogla da veruje u kakvog sam se kukca pretvorio; pretila je i da će da se razvede, i da nije deteta, ona bi to i učinila. Slučaj joj je vezao ruke, ona me je u ovo i uvalila.
Mesecima sam razmišljao kako da razvrstavam materijal, a onda se dosetih da zbirkama dam imena po gljivama. Ispisao sam imena na hrbatima registratora i albuma: pečurkaste, kopitaste, loptaste, kruškaste, buzdovan, tavičaste, peharaste, uholike, koralne i krompiraste; pod ovih deset naziva mogu da stanu sve vrste ostavki bez razlike. Ne kažem da je ovo najbolji način, ali je meni zanimljivo. Ljudi ne znaju da se gljive i glasine razmnožavaju bespolno, kao i dosijei, uostalom. Kako ono ima u enciklopediji, micelijum, spore, sporangije... mada ima i polnih. Proneo se glas da mogu kolekciju zaveštati nekoj od akademija, zli dusi su čak spletkarili da će to biti akademija u Lundu, pa me sada pritiskaju svi koji misle da treba da ostave trag o razlozima svog uzmicanja. Priznajem da je to duševno poniženje i nelagoda, za mene ovako suvonjavog i krakatog, ali i strast koja je jača od moje volje, pasija i osnova mog karaktera. Bez kolekcije u meni bi se javila praznina nalik na crnu rupu, takav ja nisam rešenje za sebe i familiju, zmija bi sebi pojela rep. Nekada mi je u arhivi bilo lepo, nije ni sada rđavo, ali sumnje od strane rukovodstva su me pogodile. Prvi put u preduzeću zaziru od mene, jer je Jerotije pustio priču da imam i ostavke svih ministara uključujući i sve ministre policije bez izuzetka, zadnjih deset godina. Strepim da neko iz uprave ne pokuša da razgovara sa mnom. Tako, sednem uz jedini prozor u ahivi, i razmišljam o registratorima i albumima pod ključem, dok svetlost nailazi sa istoka, i pitam se kolika im je trajnost. Moram da priznam: bojim se jedino da kakva vlaga ne udari na hartiju.
Pre koju nedelju, posle prilično vremena, otišao sam na berzu ordenja. Jedan penzionisani major, preživeo je logor Loru, a sad skuplja značke, nudio mi je za jednu ostavku Orden Svetog Save, ne znam kog reda. Nisam ni trepnuo. Takve se stvari ne rade. Poverenje ljudi koji su mi doturili sva ova dokumenta ne želim da unovčavam. Istina je, zbog velike količine papira u neposrednom ambijentu, meni je u duši tesno, pa razmišljam kako da pametno rasporedim ostatak života, a da kolekciju ne ugrozim, ne mogu da je se odreknem. Simonida zvoca i kuka, a i dete mi se sprema na master u Barselonu, gde igra Mesi.
("Politika" 05.02.2012.)
Нема коментара:
Постави коментар