MILAN TODOROV: NIZ REKU PA DALJE

Stalno bežim iz kuće. Zagušljivo je.

Leto je tek posebna priča. Sve se otvara.

Potreba da čovek menja svet se izlizala.

Nužno je promeniti svoje lice.

Zbilja, zašto dozvoljavam svakodnevnim nevoljama, za sada hvala bogu još tricama i kučinama da me vajaju.

Kad smo kod toga, beše neki slikar na petrovaradinskoj tvrđavi koji je u svaku svoju sliku Afrike, sliku gigantskih razmera u nekom uglu, ugliću takoreći, ostavljao crtež muškog polnog uda u erekciji.

Ta žena što leti pliva leđno na plaži  (stotinak metara estalnog peska) bez koje ne mogu da zamislim svoje godine, bila je njegova žena. Mali je ovo grad. Mala reka. I uvek je malo središte sveta.

Ali, šta je u središtu sveta? Šta tu osu drži na okupu ako nije strast? Bunilo nagona. Živi muzej ljudskog mesa.

Opsednutost ženama kao kod velikog pisca Tišme, nije sada tema. Iako me golica njegova priča o tome kako je, posvađavši se sa suprugom, izašao ( dakle i on!) da se prošeta kejom uz Dunav pa tu naišao na besprizornog muškarca koji mu ukrade odeću i udavi se a on biva prinuđen da uzme njegov identitet, njegovu odeću i ličnu kartu da se ne bi golišav kroz gradske ulice (verovatno Dunavsku) vraćao kući. E sad nastupa krešendo. Tišma u liku glavnog junaka fikcije kreće ka svom domu i, neočekivano čak i za samog sebe, odlučuje da se ne vrati kući nego ode izvan grada, bilo gde.

Dakle, i on se užasava praznine doma.

Ono, podigneš roletne pa spustiš roletne.

Bio sam jednom u nekom švajcarskom hotelu i nisam mogao da se nadivim tipu koji je svakog jutra u šest sati podizao onu njihovu zastavu sa krstom i sa istom pedanterijom je spuštao sa jarbola oko osam uveče.

Zastave su naše roletne. Spuštanje taloga, u stvari.

U hali za ukrcavanje tokom tog, ili nekog sasvim drugog putovanja, pogled se zakucava na visokoj vitkoj plavuši čeličnog pogleda.

Ko to jebe, pitaš se.

Bile su to još godine koji nisu neposredno prethodile smrti. Godine u kojima čovek ne zna gde će i kako da se nastavi.

Svet je, sada znam, pun takvih iskušenja u kojima niko ne zna na šta će neka stvar izaći.

Svetlo uvek silazi sa neba. Mi smo nebitni. Ali, još i sada  me prošlost ranjava. Možda je to zbog toga što u listanju prošlosti uočavam da me još ranjava. One zamamnih grudi. Jedna takva nedavno, tu. Kao da ništa ljudsko ne može bez odricanja.

Detinjstvo je odavno prošlo a iste igre, dečačke, zablude, naleti u prazno još tu vitlaju.

Ali, reci to telu, druškane, telu u rovu u kome čeka, ne smrt, nego ponavljanje prirode i njenih divnih zakona.