MILAN TODOROV: MOGU DA ZAMISLIM KRAJ SVAKE PRIČE

 

          

 

          Obaveza da zabeležim dinamiku običnog trenutka, sva je prilika, postaje račun sa sobom.        

           Zapisujući stvari, mislio sam, možda mogu da pokrenem događaje i ljude koje ne poznajem.

          U radiju to nije moguće. Trake se brišu. Ili prosipaju po ulici prilikom seobe iz zgrade u zgradu. Kao sporo buđenje Matildinog sećanja.

          Kod Matilde mi se najviše dopadalo što nisam morao da se spuštam, da budem krajnje jednostavan da bi me razumela. Bila je veoma intuitivna. Mogu da izmislim kraj svake priče.                   

          Bilo je to korisno do neke mere. Međutim, moglo je da bude opasno. Kao u filmu koji sam gledao. Muž potroši celokupno nasledstvo i ode. Mlada žena, ne bi li od grabežljivih izvršilaca sačuvala stan za sebe i dete, počinje da se prostituiše. Čini se da se izvukla. Otplaćuje rate poveriocima, ali se tada vraća muž i uceni je da će joj uzeti dete prilikom razvoda jer je sudstvu najvažniji etički princip po kome majka ne sme da se bavi najstarijim zanatom jer je moralni stub porodice. Kad to čini otac, tada je prihvatljivo. On, naime, nije toliko važan u životu i razvoju deteta kao njeno veličanstvo majka.

        Sve vreme sam razmišljao kako će se priča završiti. Mlada žena je očigledno bila saterana u ćorsokak. Ako se vrati bračnom životu i mužu biće nesrećna isto koliko i on. Drugo rešene ne postoji. U završnoj sceni muž se vraća kući i zatiče prazan stan sa porukom na listu papira Dobro došao kući.

          Poslednji kadrovi filma pokrivaju ženu i dete koji se provlače kroz zelenu džunglu Amazonije.

         Završio sam sa gledanjem i mislio: Taj kraj, bože. Taj nemogući kraj u kome te slome!

       

    (odlomak iz romana u nastajanju CENZURISANJE PATRIJARHA)