Sećam se Bertolučijevog filma
„Poslednji tango u Parizu“. Bilo je to davno. Gledao sam ga sam. Kao kaluđer. Moja,
mlada žena, nije želela da mi pravi društvo.
Kupio sam kartu nekih pola
sata pre projekcije. Svi smo stajali napolju i obazirali se. Imali smo onaj
podmukli osećaj da smo uložili novac u
pogrešnu i štetnu stvar. Šta ćemo videti? Uvek je to ista priča. Muško i
žensko.
Ali, erotske stvari sam oduvek
voleo.
Kad odem kod vulkanizera
blejim kao u crtanom filmu u njegove postere golih lepotica. Naravno, nema tu
ničega što bi istinski bilo uzbudljivo. Uvek su to gumene žene. Njihovo savršenstvo, od guze do raskošne, ali po svim anatomskim parametrima pravilno
oblikovane vulve, tera me da se preispitujem. Visile su na zidovima. Svake
godine nova savršena žena se smeje savršenim sisama na nas, mušterije. Ponekad
pomislim kako im ne dosadi. A onda, opet, što bi im dosadilo. Njima, na tim
belim, mestimično zamašćenim zidovima se ništa ne dešava. Niti postoji opasnost
da im se ikada nešto desi. Opasnost je samo istinski fizički kontakt, mada je
to svakom potrebno. Gole devojke ipak trpe ponešto. Blede na jakom suncu.
Njihovo trajanje je kao i trajanje svake fizički lepe osobe ograničeno.
Uostalom, dolazile su sve
toplije godine. Dešavale su se čudne stvari. Dve hiljade ljudi se svake godine
izgubi u ovoj zemlji i nikada ne budu pronađeni. Nestajanje je
institucionalizovano, ali bez očekivanog uspeha.
Dok sam čekao na ulaz u
bioskopsku salu osetio sam iznenada bol u predelu iznad trtice. Mora biti da
sam se prehladio.
Otišao sam do toaleta u holu u nameri da se ispišam i smanjim talog peska u bubrezima. Nisam znao da li imam pesak u bubrezima. Čitao sam ponekad nešto o tome i znao da svaki muškarac posle četrdesete… Nikada nisam čitao dalje. Uostalom, nisam još bio toliko star. Naravno da je to relativno.
Sećam se ujaka u rodnom selu. Bio je golman u seoskom fudbalskom timu. Imao je guste brkove, bio krupa ali mršav, sav u crnom. Crne kopačke, crne čarape, crne duga gaće zvane dokolenke i crna golmanska majica sa belim brojem 0 na leđima. Bio je tako star. Imao je već dvadeset i devet godina!
Kao Marija Šnajder u filmu
koju ću uskoro da gledam.
Interesujući se za film
saznao sam da je Marlon Brando Mariju
terao da jedno drugom pričaju najmračnije detalje iz svoje prošlosti.
Izašao sam iz bioskopskog
klozeta. Iz zvučnika u holu čulo se „Odakle si sele? Iz Kruševca grada“ itd.
U holu je bilo vrlo malo
seka. Osim starije žene koja je za improvizovanim šankom prodavala žvakaće gume
i kokice bilo je tu samo još desetak ženskih lica u obaveznoj muškoj pratnji
tako da se bilo kakve spekulacije o njihovoj seksualnoj orijentaciji nisu mogle
izvoditi bez uvažavanja pravila patrijarhata.
Bile su to svakako slobodoumnije
žene, ali i dalje pod zaštitom muše moći.
I dalje sam osećao nekakav
tup, prigušen bol koji kao da dolazi iz daljine.
Morao sam zbog toga da se
držim dalje od ulaza. Više nisam bio siguran da ću uopšte ući i gledati Romi
Šnajder u ponižavajućem položaju, kako su pisale tadašnje škrto ilustrovane
novine. Počeo sam da razmišljam kako smo preuveličali to što se reklamiralo kao
filmski događaj veka, brutalnost zapadne etike, podastiranje ionako trulog zapadnog
morala ispod tepiha vulgarnog mužjačkog nagona i slične tirade koje su se mogle s
tim u vezi pročitati ili čuti. Počinjao je da mi bledi onaj trenutak jasnoće u
vremenskoj liniji.
Da li bi sve bilo
drugačije da nije tog olova u leđima?
Ako se vratim kući biću na
neki način poražen.
Zar ti nisam rekla da ne
ideš? Samo si se brukao.
Filmska industrija često
voli da se igra sa nama.
Taj bol u krstima bi sad
mogao da bude brutalna poetska pravda za radoznalog mladog muškarca. Ali, s
druge strane, ako malo bolje razmislim, to deluje više kao prokletstvo nego kao
poklon.
Odlučio sam da upotrebim
svu mentalnu snagu i da izdržim. Posle trećeg, vrlo nervoznog zvona ušao sam u već mračnu bioskopsku salu i
zavalio se u prvo prazno sedište.
Film je počeo sa desetak
minuta zakašnjenja iz neobjašnjivih razloga. Međutim, niko se nije bunio zbog
toga. Nije se čuo nijedan zvižduk ili drska, sočna mangupska primedba kao
instinkt gomile, kako to biva u sličnim prilikama. Solo interesovanja preklapala
su se sa svečanom tišinom pred prvi javni porno u gradu. Alhemija svih tih
očekivanja činila nas je zajednicom gladnih sveta. Bilo je kao da se svi,
premda izgubljeni u sebi, poznajemo.
Telo Romi Šnajder je bilo
telo osobe sa sakrivanim traumama. Izgledalo je kao da će svakog časa napustiti
svoju ulogu.
Marlon Brando je bio poput
mog ujaka, golman u crnom. Nasilan prema svemu. Vreme mu je curilo.
Izgledalo je da su Romi
Šnajder doveli u scenu prevarom. Uostalom, i Brando je bio pijan a reditelj se
pravio mutav.
Jedino je paklica putera bila
paklica putera. I sad se postavilo pitanje koga razumeti i zašto.
Marlon je bio mačo tip,
dozlaboga ohol i nametljiv. Šmirao je okrutnu nezainteresovanost.
Romi Šnajder, pokoj joj
duši, bla je hladna kao ruke neke pralje u sirotinjskom kupatilu. Umesto stida,
tako zločestog, ona je teško skrivala kupljenu naklonost.
Kako mu se uopšte digao?
Postajalo je odvratno.
Bilo je očigledno da se u
njihovim glavama ništa ne dešava i da im se upotreba srca ne isplati.
Počeo sam da mislim na
svoj kaput. Posle projekcije uvek je neverovatna gužva na garderobi. Gadila mi
se tromost žena koje su tamo radile. Išao sam toliko daleko da sam mislio kako
bi upravnik bioskopa trebalo da postavlja na garderobu ženske u skladu sa
filmskim programom. Šta bi posle Poslednjeg tanga u Parizu čovek, u tom
slučaju, mogao da očekuje pri preuzimanju kaputa?
Svetlo se najzad upalilo.
U istom trenutku ugledao
sam podrugljiv smešak jedne punačke crnke iz reda sedišta iznad. Bila je od
reda onih žena koje su već mnogo izgubile i radovale su se da ima još takvih.
Postojala je tu i neskrivena želja za nadoknadom kao neka vrsta preteranog
interesa za stvari intime bez suštinskih očekivanja.
Uzeo sam kaput. Začudo bez
problema. Bio je lak, tanak.
Vraćao sam se u naša
četiri zida.
Ako postoji beskonačna
sreća, onda sam ja gotov.
Нема коментара:
Постави коментар