MILAN TODOROV: PAKLICA PUTERA

 

 

 

Sećam se Bertolučijevog filma „Poslednji tango u Parizu“. Bilo je to davno. Gledao sam ga sam. Kao kaluđer. Moja, mlada žena, nije želela da mi pravi društvo.

Kupio sam kartu nekih pola sata pre projekcije. Svi smo stajali napolju i obazirali se. Imali smo onaj podmukli  osećaj da smo uložili novac u pogrešnu i štetnu stvar. Šta ćemo videti? Uvek je to ista priča. Muško i žensko.

Ali, erotske stvari sam oduvek voleo.

Kad odem kod vulkanizera blejim kao u crtanom filmu u njegove postere golih lepotica. Naravno, nema tu ničega što bi istinski bilo uzbudljivo. Uvek su to gumene žene. Njihovo savršenstvo, od guze do raskošne, ali po svim anatomskim parametrima pravilno oblikovane vulve, tera me da se preispitujem. Visile su na zidovima. Svake godine nova savršena žena se smeje savršenim sisama na nas, mušterije. Ponekad pomislim kako im ne dosadi. A onda, opet, što bi im dosadilo. Njima, na tim belim, mestimično zamašćenim zidovima se ništa ne dešava. Niti postoji opasnost da im se ikada nešto desi. Opasnost je samo istinski fizički kontakt, mada je to svakom potrebno. Gole devojke ipak trpe ponešto. Blede na jakom suncu. Njihovo trajanje je kao i trajanje svake fizički lepe osobe ograničeno.

Uostalom, dolazile su sve toplije godine. Dešavale su se čudne stvari. Dve hiljade ljudi se svake godine izgubi u ovoj zemlji i nikada ne budu pronađeni. Nestajanje je institucionalizovano, ali bez očekivanog uspeha.

Dok sam čekao na ulaz u bioskopsku salu osetio sam iznenada bol u predelu iznad trtice. Mora biti da sam se prehladio.

Otišao sam do toaleta u holu u nameri da se ispišam i smanjim talog peska u bubrezima. Nisam znao da li imam pesak u bubrezima. Čitao sam ponekad nešto o tome i znao da svaki muškarac posle četrdesete… Nikada nisam čitao dalje. Uostalom, nisam još bio toliko star. Naravno da je to relativno.

Sećam se ujaka u rodnom selu. Bio je golman u seoskom fudbalskom timu. Imao je guste brkove, bio krupa ali mršav, sav u crnom. Crne kopačke, crne čarape, crne duga gaće zvane dokolenke i crna golmanska majica sa belim brojem 0 na leđima. Bio je tako star. Imao je već dvadeset i devet godina!

Kao Marija Šnajder u filmu koju ću uskoro da gledam.

Interesujući se za film saznao sam da je Marlon Brando  Mariju terao da jedno drugom pričaju najmračnije detalje iz svoje prošlosti.

Izašao sam iz bioskopskog klozeta. Iz zvučnika u holu čulo se „Odakle si sele? Iz Kruševca grada“ itd.

U holu je bilo vrlo malo seka. Osim starije žene koja je za improvizovanim šankom prodavala žvakaće gume i kokice bilo je tu samo još desetak ženskih lica u obaveznoj muškoj pratnji tako da se bilo kakve spekulacije o njihovoj seksualnoj orijentaciji nisu mogle izvoditi bez uvažavanja pravila patrijarhata.

Bile su to svakako slobodoumnije žene, ali i dalje pod zaštitom muše moći.

I dalje sam osećao nekakav tup, prigušen bol koji kao da dolazi iz daljine.

Morao sam zbog toga da se držim dalje od ulaza. Više nisam bio siguran da ću uopšte ući i gledati Romi Šnajder u ponižavajućem položaju, kako su pisale tadašnje škrto ilustrovane novine. Počeo sam da razmišljam kako smo preuveličali to što se reklamiralo kao filmski događaj veka, brutalnost zapadne etike, podastiranje ionako trulog zapadnog morala ispod tepiha vulgarnog mužjačkog nagona i slične tirade koje su se mogle s tim u vezi pročitati ili čuti. Počinjao je da mi bledi onaj trenutak jasnoće u vremenskoj liniji.

Da li bi sve bilo drugačije da nije tog olova u leđima?

Ako se vratim kući biću na neki način poražen.

Zar ti nisam rekla da ne ideš? Samo si se brukao.

Filmska industrija često voli da se igra sa nama.

Taj bol u krstima bi sad mogao da bude brutalna poetska pravda za radoznalog mladog muškarca. Ali, s druge strane, ako malo bolje razmislim, to deluje više kao prokletstvo nego kao poklon.

Odlučio sam da upotrebim svu mentalnu snagu i da izdržim. Posle trećeg, vrlo nervoznog  zvona ušao sam u već mračnu bioskopsku salu i zavalio se u prvo prazno sedište.

Film je počeo sa desetak minuta zakašnjenja iz neobjašnjivih razloga. Međutim, niko se nije bunio zbog toga. Nije se čuo nijedan zvižduk ili drska, sočna mangupska primedba kao instinkt gomile, kako to biva u sličnim prilikama. Solo interesovanja preklapala su se sa svečanom tišinom pred prvi javni porno u gradu. Alhemija svih tih očekivanja činila nas je zajednicom gladnih sveta. Bilo je kao da se svi, premda izgubljeni u sebi,  poznajemo.

Telo Romi Šnajder je bilo telo osobe sa sakrivanim traumama. Izgledalo je kao da će svakog časa napustiti svoju ulogu.

Marlon Brando je bio poput mog ujaka, golman u crnom. Nasilan prema svemu. Vreme mu je curilo.

Izgledalo je da su Romi Šnajder doveli u scenu prevarom. Uostalom, i Brando je bio pijan a reditelj se pravio mutav.

Jedino je paklica putera bila paklica putera. I sad se postavilo pitanje koga razumeti i zašto.

Marlon je bio mačo tip, dozlaboga ohol i nametljiv. Šmirao je okrutnu nezainteresovanost.

Romi Šnajder, pokoj joj duši, bla je hladna kao ruke neke pralje u sirotinjskom kupatilu. Umesto stida, tako zločestog, ona je teško skrivala kupljenu naklonost.

Kako mu se uopšte digao?

Postajalo je odvratno.

Bilo je očigledno da se u njihovim glavama ništa ne dešava i da im se upotreba srca  ne isplati.

Počeo sam da mislim na svoj kaput. Posle projekcije uvek je neverovatna gužva na garderobi. Gadila mi se tromost žena koje su tamo radile. Išao sam toliko daleko da sam mislio kako bi upravnik bioskopa trebalo da postavlja na garderobu ženske u skladu sa filmskim programom. Šta bi posle Poslednjeg tanga u Parizu čovek, u tom slučaju, mogao da očekuje pri preuzimanju kaputa?

Svetlo se najzad upalilo.

U istom trenutku ugledao sam podrugljiv smešak jedne punačke crnke iz reda sedišta iznad. Bila je od reda onih žena koje su već mnogo izgubile i radovale su se da ima još takvih. Postojala je tu i neskrivena želja za nadoknadom kao neka vrsta preteranog interesa za stvari intime bez suštinskih očekivanja.

Uzeo sam kaput. Začudo bez problema. Bio je lak, tanak.

Vraćao sam se u naša četiri zida.

Ako postoji beskonačna sreća, onda sam ja gotov.