Jednom se, u svom
ne naročito bogatom životu, izgubio u nekom, ne baš velikom francuskom gradu i
upoznao devojku koja je mislila da je njegova devojka a nije to bila.
Bilo je to 1983 godine u
zimu. Zapamtio je tu godinu po mnogo snega. Tog dana padao je
neprekidno od njegovog početka, odnosno od ponoći pa sve do večeri kada je,
nekako oko sedam uveče iznenada prestao.
Tada se nalazio na putu ka
Parizu, gde je, u nekom jeftinom hotelu za migrante, našao smeštaj. U taj mali
grad na severu je otišao na sajam elektronske opreme i tu ga je sneg pomeo.
Hitajući ka železničkoj
stanici iznenada se našao na periferiji, tačnije u nekom pešačkom kružnom toku
iz koga nije umeo da izađe. S obzirom da je njegovo znanje francuskog bilo
školsko ( a poznato je kakvo znanje se nekad nosilo iz naših škola!) nije želeo
da pita prolaznike za put do železničke stanice da mu se ne bi smejali. Možda
mu se niko ne bi smejao, ali ni prolaznika
nije bilo na ulici. Samo sneg. Hrpe sjajno belog snega kakve je viđao u
detinjstvu.
Bio je obučen u široke
crne pantalone, dugačak crni kaput a na glavi je imao pletenu kapu ispod koje
su provirivali pramenovi tamne kose. Otvorenog lica i tamnih obrva bio je lik
koji se ne može promašiti.
Možda su mu u policiji
upravo zbog te upečatjivosti, posle terenskog, inspektorskog posla ponudili
posao ispitivača u laboratoriji. Uostalom, moguće je da je sve predodeđeno
činjenicom da je umesto Pravnog, kao njegove kolege, završio i sa odličnim
ocenama diplomirao na hemijskom odseku Tehnološkog fakulteta. To je ujedno i
razlog njegovog boravka na naučnom sajmu u Francuskoj.
Uvidevši da je zalutao,
odlučio se da svrati u obližnji bistro, popije kafu, možda i čašicu čuvene
francuske jabukovače zvane kalvados, pa će sve, kako je mislio, doći na svoje
mesto.
Ušao je klimnuvši glavom
nekom malom društvu oko šanka i seo u duboku,
ljubičastu fotelju u sredini. Odjednom ga preplavi toplina prostorije i
on oseti kako je lepo biti u sobi sa drugim ljudima.
Utom mu priđe određena
devojka. Morao je tako da je nazove, jer je nikad ranije nije video ali mu je
ipak na neki nejasan način na koji muškarci osete privlačnost žene, bila
poznata.
Ili je to strašna moć
sećanja?
Dakle, uzalud je potisnuo
uspomenu na nju u dubine svog uma.
Mi se znamo, rekla je kao
da je to nešto sasvim prirodno. Uostalom, rekla je to na nekom jeziku koji nije
bio ni njegov ni francuski ni nemački, ali ga je on savršeno razumeo.
Pomisli: ne postoje izgubljene
žene. Kad se jednom pojave u tvom životu, ostaju zauvek sa tobom.
Još dok je prilazila on je
primetio kako hoda visoko dignutih kolena.
Nije se razumevao u
motoriku seksualnih podsticaja, ali je naslutio da se dešava nešto posebno.
Ili je samo bio umran,
zasićen i prepušten slučaju koji u našim životima igra veću ulogu nego što
obično mislimo.
Momak koji je posluživao
je za trenutak prekinuo njegovu misao.
Da li je to ona?
Ličila je na nju, na zamenjenu
devojku, koja mu je poturena jednom davno umesto devojke sa kojom je ugovorio
sastanak.
Iako razočaran u prvom
trenutku, već sledećeg je stao da je pomno razgleda.
Nije bla lepotica. Ali nije bila ni ružna. Bila je lepo razvijena. Nešto šira u
kukovima. Ali, to je voleo. Znak materinstva. Da li sam edipovac, zapitao se u
kratkom trenutku.
Mlada žena, lica pomalo
periferijskog.
Međutim, činilo mu se da
je, osim što je vrlo privlačna, pristupačna, što nije mala stvar i što bi da
je žensko uvek koristio u slučaju beznadežne usamljenosti. Muškarci ne vole
žene koje govore NE, uvek i stalno NE. Naravno da to ne znači ni da vole žene koje
govore DA, uvek i stalno DA.
Ipak, on je tada, dakle
da ne bude zablude u koju polako ovako premoren i opušten uplovljava kao u
začaranu luku, ugovorio sastanak sa drugom osobom. Ta ženska osoba, koju nije
poznavao, osim iz viđenja, nije bila ništa posebno. Krupno jako telo. Plavuša
na provincijski način na koji devojke ili žene svetlijih nijansi kose farbajući
se prelaze u one oštre, tamnilom oko izraslih dlačica, nezadovoljne plavuše.
Zamenska devojka u
Francuskoj ga je, pomisli, dovela na zamensku devojku u Novom Sadu.
Dunavski park i prvi dani
decembra.
Uhvatio je za ruku u
trenutku kad je počela da pada retka, ali hladna kiša. Mislio je kako da je se
otarasi, ali ništa mu nije padalo na pamet.
Svi saveti koje su mu
davali stariji muškarci bili su bizarni.
Njena ruka je bila gruba,
skoro muška. Međutim, prianjala je uz njegovu i toplinom i lakim nehotičnim
stiskom činila da pomisli kako bi je mogao imati odmah i tu.
Stazica kroz park kojim su
išli skretala je u skrovit kutak ogrnut retkim šibljem sa belim vazdušastim
plodovima. Viđao je to belim klikerima okićeno parkovsko rastinje a da se nikad
nije zapitao kako se zove. Pitao je nju. Onu koja je došla na zakazani sastanak
umesto prave devojke.
Nije znala.
Nije važno, pomislio je.
Kao da je to sada važno kada ništa osim mogućnosti da je ima tu, usred zime,
toplu i nevino široku, bez obaveze sledećeg viđenja.
Klupa je imala daske kao
palube brodova.
To ga malo oraspoloži.
Sanjao je da brodom jednog dana otputuje u
Francusku i to mu se ostvarilo.
Zašto ne bi i ovo?
Odjednom je počeo da veje
sneg. Tako je to blizu Atlantika.
Zavalio se na naslon klupe
i pustio njenoj mašti da radi sa njim šta hoće.
Osećao se kao u raju.
Dobra devojka, mislio je, ali ih je sad već teško razlikovao.
(Kraj)
Ne zna koliko se zadržao
sa devojkom. Sat, dva ili celu noć. Kada je izašao, napolju je bilo vedro. Sneg
celac je škripao pod nogama. Podigao je glavu. Nebo je bilo boje neba. Svuda
isto.
Нема коментара:
Постави коментар