Živeo sam u mnogim kućama. Šarke na vratima većine od njih se sada već verovatno raspadaju. Mogao bih da navedem bar pet ili šest adresa i gradova u kojima sam proveo više
od godinu dana. To, računam, znači da čovek odista stanuje i prebiva u tom
mestu.
Živeo sam najpre u Banatu,
zatim u Sremu, u Petrovaradinu na tri mesta, pa u Našicama, Osijeku. Ne računam
Segedin. Zašto? Zato što sam tamo živeo preko leta a zime, tačnije ovi kratki
sumorni dani koje otaljavam kako znam i umem, a slabo znam i malo umem, me čini
nespokojnim i nestalnim.
U specijalizovanim
prodavnicama kupujem opremu za neke sportove kojima se nikad nisam, niti ću se
baviti.
U Dekatlonu merkam kacige
za alpski bicklizam. Dopadaju mi se i maske za ronjenje. Imaju dobar izbor opreme
za safari.
Nigde ne idem.
Stari život se zalepio za
moje pete kao žvakaća guma.
Trebalo bi ga što pre skuvati,
ispeći i pojesti ili baciti kao pokvareno meso.
Znam, prerano je da idem
kući.
Ta baba koja se penjala na
vrh ormara kao ptica i koja je bežala kroz zajednički hodnik u nameri da ode
kući pa smo je smirivali zelenim mentol bombonama pred zamandaljenom metalnom
kapijom… Još nisam. Nadam se i da neću to biti.
Za vreme policijskog časa izlazio
sam svako veče. Prijalo mi je. Taj osećaj da bežim pred policijom, državnim
aparatom, normama koje su nenormalne za slobodnog čoveka. I nije to bila sloboda
nego atmosfera, privid, melanholija,
osećaj da nešto nepovratno propuštam ako ostanem između svoja četiri
zida.
Da se odmah razumemo, ja
sam čovek koji voli svoj dom. Ali koji najviše od svega voli da se vraća u taj
dom.
Da li je to strah od
prolaznosti u statičnom položaju?
Strah od života bez
promena.
Monogamija kao hrišćanska
vrlina kojom nas disciplinuju pre poslednjeg pomazanja?
Bekstvo mi je u ovom
trenutku potrebno kao slamka spasa.
Jer, lako je ne biti u
svetu i ne pripadati svetu. Da sam naivan, poverovao bih u to. Ništa nije lako.
O tome ne govorim ni
svojim najbližim. Pravdam se potrebom da šetnjom popravim stanje kičme. Ponekad
da kupim nešto važno i hitno u apoteci.
Moj deda je otišao u
Ameriku, na drugi kontinent, neposredno pre Prvog svetskog rata. Otvorio je u
Čikagu berbernicu i povukao za sobom babu sa mojim ocem koji je tada imao samo
šest meseci.
Možda je to taj gen, ta
mogućnost avanture sa idejom da se sve najednom, nekim suludo hrabrim potezom život
preobrati.
Šetam.
Ponekad vidim neku ljupku
ženu koja takođe šeta sama. Čvrsta vilica, stroge usne, otmene jagodice. Ikona iz komšiluka.
Namerno igranje sa uzbuđenjem?
Vidiš me samu...
Zatim je ne viđam.
Sva strast u njoj je potrošena.
Srce?
Ko zna?
Dok hodam ulicama, kuće,
užegle periferijske kuće promiču kao spratovu u prozoru lifta. Šetnje brzim
koracima, čitao sam, najbolji su način da srce kod potencijalnih bolesnika,
odjednom stane.
Smrt u Veneciji.
U redu.
U stvari, nije u redu. Ne
pristajem.
Kako se još kažnjava
žudnja da budem srećan? U ovom veku opšteg napretka.
Često u svojim lutanjima
odlazim do reke.
Voda i veliki grad su
sinonimi večnog života.
Devojka sa psićem sedi na
bedemu. Raširila je butine u bestidnoj pozi. Ne obazire se.
Njen odraz na vodi je ono
što ostaje kad sve prođe.
Da li je to nada?
Čija je ovo obala?
Strast prolazi.
Gradski horizont je ružičast. Park je udaljen deset minuta brze šetnje. Prostran je i veoma mračan noću. Posećuju ga sumnjivi stanovnici predgrađa i zato moram da budem veoma oprezan kada odlazim tamo i gledam pun mesec.
Нема коментара:
Постави коментар