Pokušavam da otklonim izvesna očekivanja koja sam imao. Nedavno sam bio
obeshrabren krutošću vremena i redova letenja.
Trebalo je da letim u beli svet, a nisam odleteo. Pobegao mi je avion, a
avio-kompanija ima komercijalne uslove pisane sitnim slovima. Prividno su ovo
uveliko poratne godine, svet se promenio za pola veka, mnogo je uzeo ljudima od
duše, sudbine uveliko radi svoje. Sedima satima u stanu, psujem po gledanju epizode
TV serije, ko zna koje reprize, ne znam odakle kuljaju ove bljuvotine. Imun sam
na događaje, gegove i osmehe glumaca, i lagano gubim motivaciju da
besmislenosti prežvakavam. U furioznim ritmu iz studija izleću filmski zapisi
mimo filmskih traka koji obezvređuju sve do tada stvorena od filmadžija. Konačno
sam uzeo telefon, da javim onamo gde treba da ne dolazim. I onda sam poželeo da
na sebi primenjujem savete koje su junaci iz mojih knjiga davali jedni drugima,
govoreći: bežite od sebe-onamo gde nema nikoga.
Reakcije
otud gde nisam otputovao sam očekivao, ali ne i naročito nezadovoljstvo. Odavno
sam shvatio koliko vreme u kome živim donosi poniženja. Postarao sam se da u
glavu ne stavljam ništa što bi izazvalo ljutnju, bolest, klonim se ideologije i
svetih knjiga, svega što je materijal drugog kvaliteta od onog u mojoj glavi. U
vreme procvata samoupravljanja, mladalačkog zanosa, pomišljao sam da snimim
satirični film, dokumentarni, o zaslužnom umetniku socijalizma, po ugledu na
zaslužne umetnike Sovjetskog Saveza, o čoveku koga svi cene, o njegovim
ratnim godinama, a on govori o rajskom u zemlji u koju odlazi, koju sanja, i
koja je za sve nas potpuna tuđina. Ovo, shvatam, više i nije moja priča,
siguran sam: ne zato što nije intimna, nego prevazilazi kvalitet reči koje
koristim. Hteo sam svojevremeno da se uputim u Prag, gde su otišli mnogi naši
potencijalni stvaraoci koji nisu znali šta će sa sobom bez para. Hteo dam da
počnem da živim svoj život.
Pre
nego odem na kafu s Milanom, koji se školovao u Pragu, nosim pantalone na
hemijsko. Neka žena koja je dala ranije kostim nije htela da ga preuzme jer je
smatrala da su ga upropastili. Pokazivala je neke izbledele fleke. Odlazim u
kafe ALO ALO koji je pun fotografija iz ove serije, slušam muziku,
razgovore, skupljaju se likovi beogradske čaršije i kruga dvojke i scene
i koji ne kriju ko su, kakvi su negde-nekad bili, i skoro da sam spreman da ih
gledam u mom svetlu dok mi drug Milan govori o Pragu. Crta mi mapu Čehoslovačke
pre Hitlerovog udara, on je tamo hteo režiju da studira, priča o Karpatskoj
Ukrajini, sada je opet onamo sranje u vezi Kijeva i Moskve, pokazuje granice
hortijevske Mađarske. Malo je sva priča
nadrealističan krug, fale nasmejani radnici iz Brozovih žurnala u Kluzovim
odelima, nagnuti nad maketama fabrika koje se neće graditi. Velim Milanu da
je vreme da preskačem gledanje TV, priča o politici, idiotluka, već sam naučio
da preskačem TV kanale TOPSHOP-a, gde se sumira koliko vredi ono što se nudi, a
ne vredi ništa, šta može s tim da se radi, a onda grune iznenada: ALI TO
NIJE SVE-i
nudi se kojim putem mozak i tvoj novčanik da krenu dalje da prazne.
Ti
pišeš romane, neumoljiv je Milan, a hoćeš da pišeš bljuvotine o svakodnevnici?
Da. On ne razume otkud mi to. Možda sam ostao bez ideja za romane, radim posao
koji mene nađe. Onda je prošlo neko vreme. Uveravam sebe da mene nalazi ono što
mi najviše odgovara. Da i ne. Možda je ovo dobro razmišljanje, a možda i nije. U
međuvremenu, od kada sam shvatio da moram da hranim porodicu i sebe, mislim
kako bi svo ovo baljezganje mogao da radim i u kakvog političkoj stranci. I
vrapci shvataju da je jedini san svih političara da im mandat bude što duži, da
su na državnim jaslama, leđima naroda, da mogu povikom da iznenade: ALI TO
NIJE SVE. Ne mogu sebi da oprostim što ne umem da se upustim u ovo, uđem u političko
leglo. Imam neke ponude za iznajmljivanje mozga, ali ja pred ovim mudro
ćutim. Povremeno pravim sinopsise za političke reklame koje neće ugledati
svetlo dana, ni TV.
Političari
u jebenom kvazi-demokratskom sistemu rade ono što su radili i u vreme Broza.
Hvale narod i sebe dok im ovo sasvim otvoreno odgovara. I onda rulja pomisli da
je dovoljno kazano, da treba samo zaokružiti reklamirano ime, broj, i tako
ostaviti što jači utisak da je vlast večna. Sećam se dana kada sam prvi put
glasao, zaokruživao sam silna imena za ovo i ono, a onda se pojavi novi listi
kao da kaže-ALI TO NIJE SVE. I bacio sam onda hrpu hartije u tvrdu
kutiju, spreman da čekam pred TV rezultate-ALI TO NIJE SVE. Pamtim
političare, njihova dela, laganja, makete s kojom su prikazivali stvarnost. Tako
prolazi moje vreme, ispijam kafu u kafeu ALO ALO, puštam mrzovolji i
Milanu na volju. Oko mene su i mnogi
članovi partija, ali ja nikome ne otkrivam svoje razmišljanje. Gledam povremeno
na sat, kao da nekud žurim, a nemam kuda. Šta bi bilo kada bi se danas pojavio
Lenjin, Bizmark, Broz, da li bi bili primećeni? Ponovo se vraćam na početak
priče o TV, internetu, idiotluku koje je donelo ovo vreme, i ostatak vremena s
Milanom provodim razbijajući glavu pitanjima gde je usrano mesto gde pravimo
greške, bez dozvole. Verujem da mogu napraviti vernu kopiju reklama za robu, i
po analogiji praviti političke farse-ALI TO NIJE SVE.
Нема коментара:
Постави коментар