Sećao se drveća u tom parku i onih veselih
mladih žena koje bi, odlazeći pešice na gradsku pijacu, obavezno čučnule iza
nekog stabla, na brzinu svukle gaćice do kolena okrećući se levo i desno da bi se
zatim u jakom mlazu popiškile.
Bili su dečaci iz ulice. Ležali su u
žbunju i kao mladi psi provlačili vlažne njuške da bi onjušili svet žena u koji
nikad neće imati sasvim pristupa ili se u njemu nikad neće dugu zadržavati, ali
to im tada nije bilo jasno i nije ni bilo važno.
Važno je bilo samo to osećanje
opijenosti svetom žena. Opijale su ih nepoznate mogućnosti, prigušene strasti
zbog kojih svet u nekim godinama tako jasno i neporecivo postaje uzbudljiviji i
drugačiji.
Domaćice pak, raskalašne izgledalo je
u svemu, kao da nimalo nije bila briga za dečake. Za taj njihov nužni prolaz u
muškarce. Možda su ih samo čikale.
Čule su naravno njihov uzbuđen, slabo
prigušen kikot i ponekad bi im ljutito zapretile prstom, još neodlučne u
pridizanju. U većini takvih prilika ipak samo bi čilo i vedro poskočile posle
obavljenog posla, zadigle bele gaće i sa spokojnim osmehom na licu odjezdile
dalje tresući ponosno svojim majčinskim sisama.
„Ćao, sinovi!“
Grad je rastao kao tumor.
Mogao se lako naći posao u livnici,
uvek. Slabo plaćen posao za pijance, doduše, ali dobiješ okovane cipele i siguran
si kao ekser. Niko te nije mogao tek tako isterati na ulicu, na zimu.
Dolazile su dobre godine. Godine
debelih krava, kako vole da kažu Irci ili Englezi, ne znam.
Za razliku od sadašnjih.
Sada se samo još, kao
dobro ohlađeno sećanje, javljaju ti prepotentni dani. Dani svetog Polucija.
Mogu o tome da se pišu knjige, ali ne
pomaže mnogo.
Javlja se sećanje na propali
svet, na mapu lažnih nada i nehajnih, ali zato jedrih i jebozovnih žena,
potpuno bezglasno. Neka im lično sveti Jerolim da pomaz.
Poput parkovskog drveća koje takođe bez
zvuka raste godinama i decenijama u čoveku polako ali sigurno zri taj
osećaj da je izgubio nešto što nikad nije imao. Propalo kao sitniš kroz rupu u
džepu na starim pantalonama. Andrić bi imao o tome štošta da kaže.
Bilo je to kao kad ranjeniku u ratu pijani
hirurg odreže nogu do butne kosti a njega posle bole prsti dok salutira generalu
vazda nepobedive vojske stojeći na nepostojećoj nozi.
Devetnaesti vek je bio vek kurvi.
Koketiranje je bilo pačja škola. To je
ponekad vodilo u antologijske katastrofe. Setimo se čuvenih femmes fatales
svetske književnosti. Ana Karenjina, vrhunska riba, u crnoj haljini blista na
balu u Petrogradu čekajući da bude odvojena.
„U
tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom
licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je
treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao
njeno biće, da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u
osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala
u osmejku koji se jedva opaža.“
Ali, nije to moglo dugo da traje. Ko
još pamti osamnaesti vek? (tada su kurve bile skrivene u odore inkvizicije.) Ko još pamti kurvanju sklon, divni i čestiti devetnaesti?
Niko.
A dvadeseti vek je načinio korak
dalje. (Veliki korak za dvadeseti vek, ali mali za čovečanstvo.) Nije išao kao
raniji vekovi u dubinu, nego se kretao nekako postrance kao lopov ili, kako
neki vole da kažu, hulja.
U njemu su pogledi kao osveta.
Serviraju se frigidni. U tom neobjavljenom muško - ženskom ratu zenicama - puškarnicama, svaka
strana na svoj način oseća težinu situacije, ali se stvar ipak kotrlja, često
unedogled. I niko joj nikad sa sigurnošću ne vidi kraj.
Mlade žene nose pantalone od crne kože,
naravno veštačke, ali zategnute uz njihovu
belu kožu deluju.
Jedna takva, tog sada već sredovečnog
čoveka, gleda sa očiglednim zanimanjem.
Razlika u godinama za nju, čini se, nema značaja.
Vezanog za crveni tanki remen labavo
je vodila belu pudlicu. Dan je bio topliji nego što je to bio u prethodnim
zimama.
Čovek uviđa da se granica o slobodi
odnosa odavno povukla a da on to nije odmah primetio. Svejedno. Nikad nije
kasno, kaže sebi, kao da se hrabri.
Zašto?
Na keju u tom trenutku nije bilo ikoga
sem njih dvoje.
Anonimni trkači su,
doduše, kao insekti na svetlost lampe izletali iz daljine u svom neumornom trčanju
crvenom šljunčanom stazom niz i uz vodu. Verovatno su se posle davili tamo
negde, jer ih više nije bilo.
I taj sredovečni čovek je pogledao
nju, tu mršavu crnu devojku golubijih očiju. Gledao je, trenutak ili dva, ne
više, bez unutrašnjih kočnica, sa muškim zanimanjem dečaka iz žbunja - što ga
je iznenadilo jer to iz pristojnosti nije običavao.
Gledali su se tako bez imalo
sažaljenja za buduću propuštenu priliku. I bez stida. Sa nekom obešću i
osećanjem iznenada pronađene sreće. One koja ne pita za razlog, jer njen razlog
je samo telo i njegovo golo postojanje.
Gledali su se u duhu osvajačke prirode
novog sveta koja kaže da sve treba zgrabiti odmah i sad. Makar samo očima. Jer,
život je poput avionske nesreće.
Ali on je retko leteo. Nije voleo da
leti. Činio je to samo kad je morao, poslom. Razume se, znao je da je procenat avionskih
nesreća ravan statističkoj greški. Međutim, znao je da ipak može da se dogodi da odjednom ničega nema osim
neba.
I zato joj se nasmešio. Ne nije to
bila želja da je još jednom vidi. Mada, što da ne? Ipak, daleko od toga. Bilo
je nešto onako, kao da je započinjanje nove veze u njegovim godinama šala, a
ona je, možda iz sasvim suprotnog razloga, cimnula kerušicu, ubrzala korak i
nestala.
Na pitanje koje mu se vrzmalo po
glavi a to pitanje je glasilo: šta je zaista tačno bilo, nije mogao da
odgovori. U svakom slučaju, okrenuo se polako, na petama, i brojeći korake kao
da je to sada u svemu što mu se dogodilo najvažnije, otišao na drugu stranu od
one na koju se prvobitno uputio.
Нема коментара:
Постави коментар