MILAN TODOROV: DEVOJKA IZ RADIJA

Biti heroj, suviše je idealistički. Najzad, taj poziv kao da više ne pripada muškarcima. Jer, muškarcima je kroz istoriju ratova ta nesrećna mogućnost uvek bila pri ruci.

Žene, klasične heroine, poput Milunke Savić  u promotivnom filmu američke ambasade u Srbiji, su živi polen ispao iz herbarijuma. Miks nejasne prošlosti i fantazije.

Teorija vezanosti.

Da bi neko bio heroj, da ne bi sasvim nestao, mora živeti druge živote.

Poštovati ono što ima, ali se i stalno pitati za uzroke svojih čežnji. Iskustvo tu nije od velike pomoći, jer čežnja je ono što čovek, čak i suzdržan, veoma rado doziva. Č kao prvo slovo u abecedi žudnje. Ili samo požude, ponekad.

Dok mislim o tome, silazim po čašu večernjeg vina u podrum. Jedan poznati novosadski pisac na mađarskom jeziku, pomalo već ocvao, a još predsednik  udruženja novosadskih književnika, pisao je ljubavne katrene mladoj pesnikinji sklonoj svlačenju na književnim večerima tog doba. Nikad ih nije publikovao. Delio ih je svojim prijateljima u nesigurnoj diskreciji. Kao da bi oni trebalo da drhte od uzbuđenja umesto njega.

Imao sam priliku da ga upoznam u vreme njegovog najvećeg slavlja.

Tek sam primljen u to društvo, čiji je on, kao veliki, bio predsednik. Na Paliću je organizovao kongres panonskih pisaca. Sa prvom knjigom u gepeku zelene Škode i svojom mladom ženom pošao sam tamo. Bio sam obavešten da pisci na Paliću imaju obezbeđen smeštaj i kost tri dana.  Kada sam stigao X je bio u zenitu apsolutizma. Njegova heroina ga je pošašoljila po umetničkom kurcu. Nije uopšte znao za mene. Nije bilo ni govora o tome da tu prenoćim.

Ah, taj Niče! Kako je samo znao da sve čega se dotakne heroj postane sranje.

Odlučujem da idemo dalje, u Segedin, uvek gostoljubivi grad mog detinjstva.

Na granici radoznali carinik. Kuda idete i zašto?

Rusko mađarska garnitura.

Moje nepoznavanje života i ljudi dolazi do punog izražaja. Poklanjam mu, sa posvetom načinjeno na haubi automobila koji je sve vreme ključao, onu svoju knjigu. Tip je bio karikatura. Uostalom kao i ja. Tada sam nosio brčiće i imao zelenu Škodu.

Pukao je od smeha. Mislio je da sam Čeh, koje iz nepoznatih razloga nije voleo.

Možda je i to bila posledica naličja sve naglašenije ženske dominacije.

Istog tog leta, moj najbolji prijatelj, vozač lokalnog radija, smuvao je ili je bio smuvan od jedne zgodne plave Čehinje za vreme nekog muzičkog festivala u Novom Sadu.

Završili su u tada elitom hotelu Vojvodina naspram gradske kuće. Tačnije, završili su u krevetu. To su bila ta čuvena vremena evropskih radijskih susreta. Reč po reč. Čaša po čaša. Osam tamburaša s Petrovaradina… (Matori jarac).

Uglavnom, mlada dama je toliko vrištala da je postojala ozbiljna opasnost da uzbuni ne samo ceo hotel, nego i glavni gradski trg sa katedralom koja to zapravo nije ali svi misle da jeste i to bi bilo ravno svetogrđu u patrijarhalnom gradu sa mnoštvom crkvenih tornjeva.

Iako bi njen krik bio donekle razuman i razumljiv. Jer, svaka osoba ima svojih pet minuta puta godinu ili dve u kojima dominira nad sobom. Posle to odnesu misli o deci i hlebu.

Ali, postoji i vreme posle tih misli. Deca su odrasla i majka od pedeset godina još nije staramajka a nije ni mlada devojka. Devojka iz radija.

Šta sam, pita se.

Otpadnica ili opatica?

Lepotica u kojoj sad počinje da se rasplamsava bes osvete.

Bes lepotica je opisan u Andrićevim Anikinim vremenima.  Bledo lice „posustalice iz saker sveta“, sa krupnim očima. Oči se šire poput plisirane makete papirnatog zmaja.

Voleti uzalud.

Te veze u tajnosti se kad-tad pokažu kao neizdržive. Ne postoji nevidljivi vremenski okvir u kome se mogu susresti generacije tvojih različitih čežnji. Nedostupne ljubavnice su, najzad, takođe vrsta ljubavi. Moguće je čak i obostrane.

Ponekad mislim nije li taj luksuz lakog prepuštanja ni sa čim uporediva prednost novih generacija.

U povratku sa pijace, iz snabdevanja, iznenada mi u glavnoj ulici put prepreči crni automobil koji nesmotreno izlazi sa parkinga. Posle samo nekoliko minuta vožnje ispred mene zaustavlja se posle punog gasa u nepreglednoj krivini i izbacuje malu plavu devojku sa suvozačevog sedišta. Zatim nastavlja neverovanom brzinom u pravcu snegom prelivene-neprelivene Fruške gore da je opraši oktanskim olovom.

Mislim na papir veličine đačke sveske koji sam nedavno snimio na stubu ulične rasvete ispred lokalne prodavnice. Ispod precrtanog oglasa kojim se traže „spremačice za rad na određeno“ ista ruka je istim crvenim flomasterom dopisala:

„Potrebna riba da je ljubimo nizašta“.

Nije, pomislih, tačna uobičajena misao da je heroj onaj ko je dobar, nego samo onaj ko je najmoćniji i najnemoćniji od svih ljudi.