Bio je muzičar.
Poverio mi se da je svojevremeno
svirao u kafani kao pratnja Tomi Zdravkoviću.
Naravno da mu nisam
poverovao, jer je to bilo vreme pomame za pokojnim pevačima: Džejem, Tomom,
Đoletom. Dobijali su aleje velikana.
Najpopularnija
televizijska stanica, TV Kič je direktno prenosila njihove sahrane.
Upitah ga odakle je.
Znao sam da se seljakao.
Iz Prizrena.
Šiptar?
Ne, Aškalija.
Prelistao sam Vikipediju.
Aškalije su, u stvari Iranci, muslimani, Romi. Ostaci drevnih naroda
izgubljenih u seobama civilizacija. Pleme koje se stalno traži i ne nalazi
nigde i ni u čemu. U sebe nesiguran svet.
Oko kirije smo se natezali.
On je stalno nalazio razloge da je umanji.
Ima vlage.
Ne radi televizor.
Izdao sam mu tri
jednostavne prostorije. Soba sa foteljom koja se razvlači u krevet, kupatilo i
uska garderoba sa lakim ali upotrebljivim nameštajem iz Ikeinog programa.
Ipak, intuicija mi je stalno
grebala uho da nije trebalo da ga pustim u do tada praznu roditeljsku kuću. Zbog
toga sam izbegavao da odlazim roditeljima na zajednički grob.
No, teško je održavati
spone sa prošlošću. Ona s vremenom koje plovi nebom ruku pod ruku s Mesecom,
postaje sve neizbežnija tema.
Naravno da groblje nema
nikakve veze sa rentiranjem i ne znam zašto ga pominjem.
Možda samo zbog moje
potpuno besmislene težnje da se sve, pa i prekinuti životi, sreća, priča, tuga
i na kraju ljubav kao bol, bol koju svaka normalna, pa i moja porodica, zapati
kroz vreme – ne prekine.
Bilo je leto kad se doselio.
Prozori otvoreni ka hladovitom intimnom dvorištu.
I bašti sa ostacima povrća
koje je podivljalo.
Ali, njega to nije
zanimalo.
Kad bih povremeno navratio
da obiđem kuću zaticao sam ga kako stoji na pragu, maltene go, u staromodnim
preuskim kupaćim gaćicama, oteklih nogu i ruku.
Bio je prestar. Nazirao mu
se mali dečački ud.
Verovao sam da je
zaboravljen od žena. Ulazio mi je u likove onih omašenih muškaraca u stanju
zaludne pohote.
Osećao bih mučninu pri
susretu sa njim. Ne znam joj povod ni uzrok.
Zaboravio sam da kažem da
je bio trubač. Ali, truba možda u svemu nije najvažnija, možda uopšte nije
važna.
Uostalom, moj podstanar je svirao sve instrumente. Imao
je samo jednu manu. Voleo je devojčice.
Nije prošlo puno vremena a
već su me zvale komšije i tužakale ga da im uznemirava ćerke.
Otac jedne me je vređao i
tražio da mu prodam kuću da iz nje ne izlazi taj nasilnik koji nasrće na njegovu
maloletnicu.
Bio sam uznemiren.
Šta je bilo?
Ispostavilo se da je mlada
bucmasta devojka u uskom šorcu išla u obližnju prodavnicu i da je moj podstanar
zapazio, kako mi je priznao, kako nema grudnjak ispod providne majice.
Da, i? – pitao sam ga
Podsetila me je na ćerku
koja mi je ostala kod bivše žene u Holandiji.
Nije znao ništa o njima.
Nije znao ni reč holandskog.
Bio sam spreman da mu dam
otkaz. Ali, obećao mi je da se to više neće ponoviti.
I, održao je reč.
Ne znam šta je tome
kumovalo. Verovatno slučaj da je upoznao mladu crnu devojku.
Ima, kako mi je ponosno
saopštio, jedva devetnaest godina. Ispričao mi je još da je narkomanka koja se
prostituiše.
Srećan sam što imam nekoga
koga volim!
Ponovo problem, pomislio
sam.
Sa podstanarima uvek
dolaze najraznovrsniji problemi. Čovek ne može ni da pretpostavi kakvi. Moj
pokojni otac se svojevremeno kad ga je neki podstanar ostavio sa ogromnim
dugovima za kiriju, struju i vodu – zarekao da u životu neće primiti nikoga na
stan. Ipak je bio prinuđen da tu istu sobicu izdaje drugima. Jedna pralja u
vojnoj garaži, raspuštenica sa priličnim grudima je bila takođe za prvo vreme
uzorna podstanarka. Radila je u obližnjoj vojnoj kasarni i na nju se navrzao
neki brkat podoficir. Ne mogavši da joj se približi pustio je priču kako pralja
sa velikim grudima ima strašan hendikep. Tačno je, tvrdio je da dama ima grudi
broj pet ili čak šest, ali na veliku njenu žalost one joj ne mogu poslužiti u
materinstvu jer nemaju bradavice.
Pralja, Sremica iz okoline
Slankamena je to trpela neko vreme da bi jednog jutra u punoj kantinu izvadila
svoju gigantsku dojku sa bradavicom kao mrkim krupnim pečatnjakom.
Na, rekla je, udavi se.
Na najneverovatnije načine
muškarci i žene pristaju jedni na druge.
Sad, ne mogu da kažem da
mi se trubač u potpunosti nije sviđao.
Na kraju krajeva, bio je
lik koji je pokušavao da ostvari svoje
snove, što je podvig u ovim ravnodušnim vremenima. Koliko su ti snovi
bili prljavi je stvar za diskusiju u stilu „Neka se prvi baci kamenom koji je ili nije“ itd.
Sve više sam izbegavao da
odlazim u kuću u kojoj sam odrastao.
Sve što je podstanar radio,
kosilo se sa mojim načelima.
Šefe, razradio sam joj
posao u okolini.
Šta?!
Ali, nema veze, volim je.
Kraj je bio siromašan.
Ovde svi duvaju, priznao
mi je komšija, inače vozač GSP- a, naduvan toliko da je jedno veče na metalnim
vratima kuće koja su u vetrovitim noćima strahovito lupala, belom farbom ispisao „Zaključavaj“.
Trubač je na to istom
bojom dopisao:
„Jebi se, buraz!“
Šta sam mogao da kažem na
to. Prefarbavanje me je stajalo sto evra.
Sve jasnije mi je bilo da
ništa ne znam o ljudskim dušama i odnosima.
Naročito kad je podstanareva
devojka – trubač se odjednom izduvao - dve noći zaredom prenoćila kod suseda
koga je žena nedavno napustila.
U mojoj postelji si bila
sve, dražesna jedina moja. Kćeri!
Plakao je u telefon. Molio
da mu je vratim.
Ona je talog. Zar mi nisi
rekao da je prostitutka?
Jeste, ali ja sam se,
sakat, zaljubio u nju.
Zbilja, počeo je da hrama
tih dana. Išao uz pomoć štaka. Video sam ga pijanog u vratima zaključanih pekara
iz čijih peći je bežala pokoja iskra toplote da ugreje nesrećnike. Uveče bi mu
davali preostalo pecivo od koga se naduvao i postajao bolesno taman u licu kao i
te pekare u kojima su se u istoj polici držali smradan burek sa mesom, sir,
pregorele kifle.
Reci mu da mi je vrati.
Platiću mu. Imam holandsku penziju.
Bio sam okrutan.
Šta ako ona neće, ako on
bolje jebe od tebe?
Neka bolje jebe, ali ja
sam se u nju zaljubio.
I dalje je spavao
sklupčan, u slabo osvetljenim vratima gradskih pekara.
Kao prosjak u lutkarskoj
predstavi.
Svako jutro su mislili
da je mrtav.
Kad bih tuda namerno
naišao, jedva me prepoznavajući pitao me je za mladu prostitutku.
Da li se vratila?
Silazio bi niz stepenice
da me zagrli.
Mislim da ponekad svrati,
u sumrak, lagao bih mu.
Nikad tamo, u tom uskom
neosunčanom dvorištu, nisam video nikakvu devojku.
Uostalom, kad ćeš da
iseliš svoje stvari? Gotovo je. Izdajem stan. Kupi se.
Međutim, ostajao je u
polupanom izlogu pekare. Začudo i dalje je bio gotovo uglađen. Kosa mu je bila
proređena, ali je on lakim zamahom ruke dovodio u red. Osećao sam da je
poražen, ali je negovao ulogu stamenog, nekada uglednog trubača.
Pričao je o Tomi kao o
svom najboljem drugu.
Tozovac mu je plaćao piće
u hotelu Moskva u Beogradu.
Džej ili Mehmed neki
Ramadanovski je na Ohridskom jezeru lovio zabranjenu ribu, pastrmku ili šarana,
samo za njega, najboljeg trubača na Balkanu.
Ja sam taj stan napustio.
Donesi mi samo trubu da zaradim koji dinar.
Nisam ulazio u stan dok ga
je on koristio.
Ključ je bio u bravi sa
spoljašnje strane vrata.
Stan je bio ruina.
Odmah se videlo da niko
nije ulazio danima.
Prašina, prljav veš,
pokvarena salama u frižideru.
Od nevidljive devojke
ostao je samo trag u uglu. Mrki plastični kombinezon sa rupicama načinjenim
žarom bezbroj cigareta.
Нема коментара:
Постави коментар