“Dođu tako ponekad
vremena, kada pamet zaćuti, budila progovori, a
fukara se obogati.”
Ne, ne dođe nikad to
vreme, Ivo Andriću, mislio je pogružen i zato mu je bilo neophodno da postane
nevidljiv. Jer, pamet je govorila, ali je bilo mučno slušati je. Budale su
ćutale i klimale glavom. A fukara…
Zaista ko je sada fukara?
Šta ako je on fukara?
I šta to znači?
Bednik i propalica.
To, hvala bogu još nije
bio. Ali, nikad ne reci nikad.
Čudan pisac je Andrić. U
vreme ratova devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije često je mislio
o njemu. Ali, na svoj način. Puštao je mašti, doduše okovanoj savremenim
zbivanjima čiji je svedok, a svakako na neki način i učesnik bio, da radi
svoje.
Bivši pripadnik
terorističke organizacije, one koja je ubila Ferdinanda i dala Austrijancima
povod za dugo očekivani rat protiv Srbije, skrasio se u toj Srbiji kojoj je
navukao poraze, smrt, glad, golgotu i strašnu patnju na vrat.
Drugi svetski rat. Isti
likovi samo u drugačijim uniformama. On, bezženik, ćuti i piše o dalekoj
prošlosti.
Alegorija je njegov život.
Presovan list autobiografije.
Zar je mislio da se kroz
život može proći kao u šetnji preko višegradskog mosta u proleće?
Bio je u Višegradu, u onom
sterilnom hotelu čija terasa gleda na nobelovsku ćupriju. Soba broj jedan ili
dva. U susednoj sobi advokatska kancelarija. Povremeno se čula žena koja plače
i ravnodušan zvuk kucaće mašine koja beleži samo zvanični život.
Neuspeli pokušaj mirenja
sa suprugom. Bio je zaprepašćen koliko je nisko nebo nad Drinom.
Zatim mir vile u Herceg
Novom.
Nobel. Milion dolara od
pronalazača baruta. Ej!
Pametan je bio Andrić,
pomisli cinično.
Vila je bila jednostavna.
Reklo bi se jeftina.
Onda ta dugonoga žena sa
naočarima koje joj nisu najbolje stajale. Davale su njenom licu izraz
sumornosti koja je, pretpostavljao je, krila neku zabrinutost sa ozbiljnim
povodima. Poznavao je još iz studentskih dana. Samo klimanje glavom. Poneki
pogled. Na ispitu je prepisivala sakrivši tekst u nogavicu čarape i
pogledavajući u svoju nogu izazivački bila besramno nevina. Lepotica koja je
došla sa margine, iz neke provincije, gde je verovatno pokorila sve i kojoj se
sada taj ispit, taj napor da nešto osvoji mimo svoje nesumnjive telesne
privlačnosti pokazivao kao nepotreban. Premisa koja nije sasvim nepoznata. Ali,
odavno se nije bavio legendama o bivšim lepoticama. Nije verovao u moć
prošlosti nad sadašnjošću. To se upravo pokazivalo. Prisustvovao je njenom vrlo
lošem izdanju. Vreme je radilo svoj podli posao. Nema bajki bez posledica. Uostalom,
ako bi se bavio drugima samo bi smanjio ionako uzak prostor, moreuz, kako je
voleo da misli, za prolaz u sopstveni smisao. Ipak, njena pojava nije bila bez
bilo kakve emocionalne posledice i težine.
Mislio je o njoj kao o
svojevremenoj svojoj promašenosti. Taj poznati doživljaj posle koga je uvek
osećao da se neko, u ovom slučaju ta sada zrela žena, poigrala sa njegovim
očekivanjima. Da nije tako, zar slika njenih dugih nogu koje otkrivaju previše
ne bi ostala zaboravljena u kalendaru mnoštva sličnih događaja u mladosti?
Vreme je igra u kojoj ili
dobijate ili gubite.
Satovi koji se vraćaju
unazad nisu ništa drugo do predstava o gubitku.
Šta je ona izgubila, pitao
se. Ili, tačnije, šta je to na šta se pripremala kao na neizbežan gubitak?
Zdravlje, verovatno nije.
Da je to u pitanju ne bi sad bila u Andrićevoj kući.
Kuće, pogotovo smirenih i
mudrih ljudi, kakve je viđao na periferiji grada u kome je odrastao, bile su jednostavne
kao i ova. Francuski prozori koji dopuštaju moru svetlosti da vas ujutro kupaju
i svojom bezvremenskom pojavom privremeno udaljuju od bilo kakve dnevne drame.
Ali, docnije ipak izazivaju u vama osećaj krivice.
Šta je trebalo da uradi?
Bilo je to vreme svakakvih
početaka. Studiranje koje je trebalo da nam otvori oči, ali ipak nije. Još se
moglo sve početi i propasti ili uspeti. Ali, se ništa od toga nije dogodilo.
Samo su erodirale podele između muškog i ženskog. Na kraju krajeva, sve je
lažno. Ali, kakva je to uteha?
U svakoj ljubavi ima pomalo
izdajstva.
Osećao je to i tada dok mu
je žena govorila da bi mu oprostila prevaru, jer ona se vraća celibatu njenog
detinjstva.
Ha, setio se, tog
razvratnog župnika koji je svojevremeno to propagirao. Koliko je samo imao
pastve?
I sad je gledao te lepe,
fudbalerske noge studentkinje književnosti, tri decenije kasnije.
Odvratan si, kaže sebi. To
što je udata za fudbalera ne daje ti pravo da je tako vređaš.
Izdaješ svoju mladost.
Ali, govoriš sebi da svako ima svoju izdaju. Koja je njena?
U tom trenutku ona ti
prilazi i pita da li je ovde moguće iznajmiti montibajk. Vrtela bi pedale.
Noge.
Sada već pomalo mršave.
Šta bi na to rekao onaj
stari, sada pokojni župnik?
On se nagledao
nedoslednosti. Sopstvenih i tuđih.
Može biti da je otišao na
onaj svet umoran od žena.
Ćutiš.
Ona ponavlja pitanje.
Da, ja sam taj mladić,
kažeš.
Herceg Novi je pun anđela.
Jedan od njih, u dugom
sivo belom mantilu, sa naočarima od tamne kornjačevine smeši se u prolazu.
Tebi ili vremešnom ženskom
telu?
Нема коментара:
Постави коментар