I
čamim nad rukopisom, pa mislim o zatrtim sećanjima, i spava mi se-a ne idem da spavam. Nastojim
da ne pogazim reč koju sam sebi dao, ne želim da prekinem pisanje. I gura se
napred anegdota, iz feljtona, o ruskom pesniku koji je robijao kao neprijatelj druga
Staljina i ko zna zbog koga sve i čega, i iz Lubjanke su ga isterali iza ponoći,
a on je, nesrećnik, presadulmio da tramvaji ne rade, i molio da prespava-rugali
su se: Ovo nije hotel! Tera me sanjivog nemir da zapišem i koju rečenicu
u roman koji slažem-odustajem. Sumnjam da sam podlegao klišeu, na primer. Ako
je u priči komunizam, mora li da bude i Broz? A može li se uzeti zdravo za
gotovo, kao začin u svakom jelu, poput soli i one izvikane Vegete, da su
Broz, samoupravljanje zbijeni u kolonu, kao drug uz druga. A što da pišem o socijalizmu,
mogu opisivati zgrade od pre Velikog rata, iz vremena Kraljevine, roditeljske i
kakve sve ne sage, fabrike, spomenike, tvrđave, travu. Pa ne treba prozivati Broza
svako malo, i da je jelo na trpezi. A ako je Broz u rukopisu, treba se malo izmaknuti,
iz njegovog vremena. Vele da su se tek u vreme komunizma mnogi prvi put najeli,
obrazovali, načitali, stekli širinu, dubinu i kakve druge navike.
A
pozivanje na klasike, umiljavanje muzama, nisu svakidašnjica, narodni govor. Pod
jednim naslovom sam započeo roman, a ko zna pod kojim ću ga završiti. Ima hrpa
knjiga koje su lakomisleno napisane, bez posebnog napora, a s kojima su pisci
izazivali sudbinu. A može se desiti kroz koji vek, ako ljudska rasa ne razjebe planetu
na vreme, da arheolog ili Evlija Čelebija prođu Srbijom i da, sem rimskih
mozaika, nađu artefakte iz Brozovog vremena, i puteve i kozje staze, njegovu
grobnicu, razrušene hale, krive oluke, groblja, škole i muzeje, i ono nestalo, što
je najbolje od sudbine i naroda. O OKTOBARSKOJ REVOLUCIJI se govori kao
o nesporazumu, sa dosta zlopamćenja, a ponegde i sa veselom zahvalnošću drugu
Marksu, tonom nimalo nalik na mržnju. A i ne treba svugde, kolebam se, unositi ni
druga Staljina kao da je crno ispod nokta. Gomilanje jalovih stvari ume da
umanji vrednost i prodornost rukopisa, pa i sećanja. Ako se već laćaš mača,
odnosno ideja Uljanova, onda njima moraš da znaš da barataš, da imaš svoje iskustvo.
A gde je onaj Brozov komunizam, koji je bio meni pred očima, u ušima, otperjao?
U poverljivim pismima niotkud jasno se razaznaje sloj perfidnosti
vremena.
Odlazeći
Broz je ostavio album svojih proročanstava, tamo ima hiljadu nevolja. I kao da
sam se uz put setio: jedno je biografiju popravljati na papiru, ali ne i ide kod
sudbine. Nisam siguran na koju su stranu ciljali moji prvi litrerani pokušaji.
Bilo je privlačno razmišljati o sebi kao piscu, pa prema tome videte šta ova
misao donosi. A gde se krije prava građa za pisanje, sada bi rekli: u propadanju
svega s idejom, u dekadenciji. A moj prijatelj, reditelj, kaže da i tekst mora
da diše kao muškatla kroz čipkanu zavesu. A ljudi su postali mrzovoljniji,
osorniji, pohlepni, neprekidno im u ušima bubnji TV, šuškaju novine, zvoni
mobilni. I srodiš se, uvučeš u taj unjkavi razglas državne i privatne
skalamerije, i postaješ umoran od svega, posebno od sebe, tako da graja više
nije graja, šumovi u daljini nisu šumovi. Tako dolazi vreme da zaboravljamo,
ovako i onako, samoupravljanje, Broza, a šta su stvarno divne i grozne stvari-nema
ni poeta u ljudima. A ako nam nekada, u vreme Broza, nije bilo sve jasno, koliko
može da bude jasno u vreme nikoga ni ničega? Kada je propao socijalizam, propale si i
mnoge iluzije, ne vredi popovati o tome, a nemaš se kome ni izvinjavati što si
živeo u vremenu koje nije tvoje.
Нема коментара:
Постави коментар