понедељак, 3. јануар 2022.

LASLO BLAŠKOVIĆ: PAINKILLER

 



 Probudila me je glavobolja. Pridigao sam se teško iz stolice u kojoj sam prespavao nalakćen na pisaći sto. Sišao sam niz strme, nestabilne stepenice, pitajući se kako sam noćas uopšte mogao da se uz njih uspnem. Prošao sam pored Ise, noćnog portira, koji je završavao svoju smenu. Umalo se nisam sudario sa čistačicom koja je stajala pred ogledalom, stiskajući usnama šnale, kao majstor eksere.

Šta ti radiš u muškom toaletu?

Čistim za vama, odgovorila je nabusito. Čoveče, vidi na šta ličiš?

Dok sam se umivao i ispirao usta, pokušavao sam da zaboravim ono što sam upravo video u ogledalu. To nisam ja, pomislio sam, dok su mi kapi vode gasnule na bledom licu. To mora da je moj alias. (Naravno da nisam išao tako duboko. Nisam imao snage ni za šta. Samo sam se trudio da se ne srušim na zemlju. Svu svoju energiju usmerio sam ka tom cilju. Da zaustavim, hvatajući ih za vrhove, potrese dojki devojke koja nije prestala da se histerično smeje.)

Ponovo sam naleteo na Isu, koji je bio spreman da krene.

Hoćemo li na pivo, upitao je.

Pivo? Baš bih mogao, posle svega, da popijem jedno pivo.

Izašli smo na vazduh. Seli u prvi bife. Gledao sam čoveka koji je sedeo sa druge strane stola, zureći u svoju kriglu.

On ne zna zbog čega sam se upropastio. Poželeo sam da mu nešto u vezi sa tim kažem, ali sam samo odmahnuo rukom. Kao da bi on bilo šta shvatio. Juče sam dobio odbijenicu iz Italije, pa sam očajan lokao čitave noći.

Odbijena je moja molba nekoj fondaciji, osetljivoj na sirote umetnike, za književnu stipendiju, koja bi mi pokrila troškove šestomesečnog boravka u Veneciji. Te su stipendije bile zgodna stvar, jedna se nadovezivala na drugu, znao sam pisce, koji se kući nisu vraćali godinama, sve skačući s kamena na kamen. Srećković, u stvari, nije na tom putu morao da radi ništa, mnogi su od zdravstvenog osiguranja koje se u stipendiju računa stavili nove zube, zamenili srčane zaliske, našli stranog izdavača ili novu ženu.

Nadao sam se da bi se, posle ove venecijanske, verovatno najuglednije stipendije za rezidencijalne boravke umetnika (kako se to tačno zvalo), sledeće stipendije u novim gradovima, u drugim državama, nizale same od sebe, da će mi se pružiti prilika da krstarim Evropom i svetom, te da ću vešto izbegavati moj rodni grad, moj dosadašnji život.

Šta sam od svega toga mogao da poverim Isidoru, gledao sam njegovo tupo lice, čudio se šta ja ovde radim, ovakav, u ovo nečuveno doba, šta on uopšte zna o životu?

U stvari, o tom čoveku ja nisam znao gotovo ništa, javili bismo se jedan drugom, razmenili pokoju banalnost. Nekoliko puta sedeli smo zajedno u društvu, u nekoj kafani, kada je neko od zaposlenih, častio kolege za ono za šta se obično časti, rođenje deteta, rođendan, književna stipendija ili Nobelova nagrada. Tek sam sada primetio da nas dvojica nismo nikada ni seli, ovako, sami, bez razloga. Bili smo samo dva nepoznata čoveka, koji venu, zgureni nad pivom koje se zlatilo u oznojenim kriglama.

Ah, da. Bila je tu ipak jedna stvarčica. Isu bih ponekad video u društvu dugonoge, kravooke crnke, za glavu više od noćnog portira, koja bi se naslonila na pult i nešto razgovarala sa sitnim ljudinom. Nisam uopšte mogao da ih povežem. Ona čak nije bila ni glupa.

Viđao sam je, tu i tamo, kako pije po čitavu noć s jednim od mojih prvih urednika V.D.-om, potonjim vršiocem dužnosti moga prijatelja, po kafanama gde se moglo bančiti do jutra. Čak sam im se i ja jednom pridružio, primećujući koliko je zadivljena V.D.-ovim humorom, smejala se glasno, čak i kada bi joj on, kao detetu, pokazao svoj debeli prst.

V.D. je naprasno umro, nisam bio u gradu kada se to desilo, a i nismo, rekoh, bili bogzna koliko bliski. Uputio sam se ka mojoj redakciji i, zamišljen, skoro naleteo na crnu devojku (nisam joj zapamtio ime), dok je stajala na ulazu, i govorila Isi nešto, kroz staklo, kao stranka.

Hej, zaustavio sam se, ti moraš znati od čega je umro V.D.

Od čega, odgovorila mi je osorno, kao da sam rekao nešto totalno neprimereno. Od čega bi on mogao da umre, osim od onoga od čega je i skončao?

Zastala je, pa mi se obratila kao da sam nešto skrivio.

Od izliva krvi u njegov savršeni mozak, preopterećen idejama i slikama koje nisu trpele uramljivanje, pa čak i ako se radilo o krvnom sudu.

O drangulijama vena, palo mi je na pamet, ali nisam rekao ništa. Samo sam klimnuo glavom i otišao svojim putem, ostavljajući Isu i crnku da ćućore đavo bi ga znao o čemu.

Nisam uopšte spojio to dvoje ljudi, kao da sam bio obnevideo od devojčinog oduševljenja V.D.-ovim dosetkama, nisam video ovo dvoje zajedno. Nije mi padalo na pamet da se Isa spremao da zaprosi crnu devojku, da može pomisliti kako hoću da ga uvredim pominjanjem muškarca koji je možda bio ljubavnik njegove mrtve drage, odnosno, njen ljubavnik umro od moždanog udara, sve mi se mešalo, glava me je još bolela nesnosno.

I V.D. je patio od čestih glavobolja, ali se plašio da ode lekaru, bio je od ljudi koji misle da mogu sve da podnesu na nogama. Pio je analgetike s rakijom da bi umanjio glavobolju od visokog pritiska, tog tihog ubice (kako se to kaže), ubice koji puca na visoko, tačno u glavu, u potiljak.

Uopšte nisam primećivao da je Isa izgledao kao da sam mu poklonio žutu ružu, koja bi simbolisala njegovu ljubomoru, govorom cvetova, to jest, njihovih boja koje, po regrutnoj komisiji, nisam mogao raspoznati dovoljno dobro, a po mojoj profesorki slikanja iz umetničke škole Bogdan Šuput, znao sam da ih složim kao niko moj.

Eto, tako stoje stvari, rekao sam Isi, koji je ispijao pivo, na koje smo otišli posle njegove noćne smene i mog kratkotrajnog, obeznanjujućeg krućenja u stolici za ljuljanje u redakciji, u koju sam otišao pravo iz rupe onog našeg nekadašnjeg direktora.

Ti si pička, rekao mi je Isidor, stežući punu kriglu.

Bio sam potpuno zbunjen, rasturen od noći i loših vesti koje sam dobio, buljio sam u čoveka kojeg sam jedva poznavao, a koji me je identifikovao sa pičkom. I koji mi je izrazom svog tupog lica predočavao kako sam ga ujeo za srce, ponižavajući ga pred njegovom budućom ženom.

Onda me je pozvao da izađemo napolje, što je bio budalast predlog, ako već hoćeš tuču – udri odmah, što sam i uradio, besan na nepravednu venecijansku komisiju, podigao sam svoju kriglu, kao da bih da se pomirljivo kucnemo, a kad je on mahinalno ispružio ruku, udario sam ga kriglom u lice.

Njegova krv počela je da lipti iz slomljenog nosa. Isa se pokrio šakama, kelner je stajao ukočen, stišćući nervozno krpu za brisanje u jednoj, a zapenušanu čašu u drugoj ruci. Ustao sam, izvadio novčanicu iz džepa, nisam ni gledao koju, da li preplaćujem račun, ili mi fali još para, koja će sanirati napravljeni nered, ustao sam, dakle, i mirno izašao na sunce, koje je bilo tako jako i iznenađujuće da sam morao zažmuriti, krajičkom svesti shvatajući da me je upravo prošla glavobolja.


 

Нема коментара:

Постави коментар