MILAN TODOROV: BAZEN

 

Prva priča koju sam napisao bila je o devojci koja se udavila u zadružnom bazenu za pranje šećerne repe u B.A.

Tu priču nisam izmislio. Ona se zaista odigrala. Skoro odigrala. Male stvari odlučuju o našim životima.

Leti smo plivali u dugačkim i dubokim betonskim bazenima, koji su napunjeni vodom sa obližnjeg arterskog bunara čekali sezonu vađenje šećerne repe od koje je ceo kraj živeo.

Izraz „plivali“ je preopterećen našim željenim ciljevima. Nismo plivali. Niko nije umeo da pliva. Samo smo se otiskivali od jedne ivice do druge. Bila je to čista inercija leta iznad opasnosti.

Na bazenu i pored njega, u celoj Zemzadruzi, kako smo je tada nazivali nije bilo žive duše. Nije bilo čak ni onih tankih, za ravnicu tako izdržljivih cvrčaka da dođu na pojilo.

I tako, sedeli bismo danima na rubu tog neuglednog dubokog rezervoara i pričali a da se niko od nas nije usudio da ga prepliva ili da se, batrgajući se, dočepa njegove svetlucavo jezive druge strane dužno.

Opasne stvari uvek imaju dve stvari. Na jednoj je prag koji nosi svu moguću opasnost u slučaju njegovog napuštanja a druga je strana neizvesnosti i zlokobnost praznog prostora. Ta praznina je ono što me je uvek mamilo, a i danas me mami kao pogled u duboku provaliju pri kome čovek ne može a da ne oseti jezu od prolaznosti svega pa i svog života. U svakom slučaju, sigurno je samo jedno. Provaliju budućeg života još nismo ispunili misleći o njoj.

Budućnost je tuđina. Trebalo je da krenemo nekud.

Sve nas je podsećalo na to. Pre svega, onaj uporni panonski vetar koji duva niotkuda donoseći na mahove pomešane tonove crkvenih zvona iz daljine. Nikad nisam uspevao da ih razlikujem. Trozvon, smrt muškarca triput za žene dvaput i te stvari.

Ali, zvona su dolazila i odlazila. Cvokotali smo. Vetar je menjao pravac pred oluju. Ali bio je to tek nejasan nagoveštaj. Međutim, upravo u takvim časovima se u ljudima budi nešto što nisu ni mislili da poseduju, nešto sirovo i moćno.

Ta mala devojka je bila moja sestra od deda strica. Pisao sam već o njemu u svojim pričama. Bila je koketa. Došla iz prestonice. Kanarevo brdo.

Živeći u ravnici uvek sam brda doživljavao kao sopstveni gubitak. Jer ovde je sunce bilo podlo.

Sestra je imala telo devojčice iako su joj bokovi već poprimali obrise žene.

Ali, iako sam delićem zadnjeg režnja mozga to primećivao, ja sam samo čučao tamo, uz ivicu vode koja je za nas bila biti ili ne biti.

Pišem ovu priču na ruševinama stare koju sam poslao Politici, još u ono lepo vreme kada su nedeljom stranicu lista posvećivali priči domaćih autora dok neko nije napisao alegoriju o novom vođi i glavni urednik, uplašen za svoj položaj, nije odbacio sve moguće literarne tvorevine kao sumnjivu i štetnu delatnost.

Sećam se samo da je uprkos povremenim šamarima toplog vetra i dalje bilo užasno vruće. Sve je bilo iskrivljeno. Sve predstave o trenutku u kome smo. Kao da sve vreme neko nevidljiv svira u pištaljku i mi svi moramo da trčimo u krug.

I ništa više.
Sramota me je što se sve pretvorilo u metaforu koju sam nevešto pokušavao da prodam kao nedeljnu priču.

Sada ne mogu čak ni da joj se setim imena.

Nesumnjivo je bila lepa gradska devojka kojoj je tog popodneva nešto poslalo adrenalin u srce.

Nakon što se to dogodilo nisam znao šta da kažem.

Pitao sam se u čemu je moja krivica.

U pitanju je bio momenat. Ona je isturala svoje telo u prvi plan.

Nije postojao drugi razlog za to osim buđenja mlade devojke ili  možda već žene sa namerom da spozna muški svet, da se sagleda i pripremi na moć iskušenja.

Kao da je u njoj bilo sunce i vazduh treperav od tog sunca. Odmah je isplivala.

Ipak, njeno telo je bilo teško.

Kao telo neke žene, rekao je portir koji je došao slučajno i kasno i pijan.

Nije imao snage da joj naudi.

Njeno telo je ležalo nepomično na betonskoj ivici zadružnog bazena.

Njeni udovi su bili dugi i mišićavi. Činilo mi se da će ustati i potrčati nazad, kući.

Poslao sam priču uredniku ili urednici kulturne rubrike Politike. U kratkom obrazloženju naveo sam da bih bio počastvovan da priču objave u njihovom cenjenom listu i dodao: Sva lica i događaji koji se u ovoj priči pominju nisu se nikada i nigde dogodili.

I danas mislim da je to tačno, da je smrt pre svega osećanje usamljenosti. I dok stojim pod suncem, na nekoj plaži, osećam da me ono, sunce, boli.