„U hrani koju jedemo su
toliki svetovi“, rekla je neka žena u prolazu (đavo će ga znati, žene su koketne)
Velika mudrost, pomislio
sam kiselo.
Tog dana, a bilo je
Bogojavljanje, bio sam jako nervozan jer sam loše spavao prethodne noći.
Probudio sam se, naime, oko dva sata iza
ponoći. Istog trena sam shvatio da sam propustio ponoćnu želju koja se uvek
ostvaruje verujućima.
Pomislih, šta sam sve
propustio u svom jadnom životu i osetih se malo bolje.
Uostalom, ne mogu da kažem
da sam neki preterani vernik. Štaviše, možda ja nimalo nisam vernik na način
kako se sad to shvata.
U svakom slučaju, kad sam
se praćaknuo iz kreveta, setio sam se sna. Sanjao sam, ni manje ni više, nego
predsednika Rusije kako ide kroz neugažen sneg. Bio je obnažen do pojasa, dobro
nauljene kože i smeškao se na isti način kao i uvek, ono kao: biće rata.
Na grudima je imao
istetovirano veliko crveno srce probodeno plavom strelom.
Probudio sam se i mahinalno
počeo da guglam vesti na svom prepametnom android telefonu, koji kao poslednji
metak uvek držim uza se.
Predsednik Putin ove godine, na preporuku Ruske
pravoslavne crkve, neće plivati za časni krst.
Mi i Rusi smo braća a
Bogojavljanje je javljanje boga i kod njih
kod nas.
To nikakve veze nije imalo
sa jastozima, a bilo ih je svega pet ili šest, u stakleniku.
Uostalom, jastozi u akvarijumu su
preskupi za naše slave. Neprodati,
plutaju danima jedan naspram drugog sa kljovama čvrsto uvezanim jakim flasterima. (Da li ih boli?)
Gledaju se oštro, sitnim
očima kao zrncima maka.
Kad sam bio mali, davali
su nam čaj od maka da bi oni, naši roditelji, mogli nesmetano da rade u polju.
Vraćali smo im to na
besprizorne načine. Moj ispisnik je imao dve sestre, bliznakinje sa kojima smo
se, u uzrastu od svega šest godina, igrali mame i tate.
Meni je uvek pripadala
Milica (ili je to bila Katica, njena sestra). Ta se docnije srećno udala za
nekog Šiptara sa Kosmeta, koji je svojevremeno bio na odsluženju vojnog roka u
karauli na tromeđi Mađarska, Jugoslavija, Rumunija.
I sad je predsednik velike
Rusije zatražio od Amerike proklete da se povuče na granice pre 1997. Znači i
sa Kosmeta.
Budilnik rata, u
međuvremenu, kucka svojih sto sekundi. Na Big Benu ili tamo negde.
Nisam mogao da rastumačim ništa.
Kakvu vezu ima smrznuti
Putin sa Milicom a pogotovo sa jastozima, pa i sa nama? Ponovo sam legao i postepeno padao u sve
dublji san. Uzalud sam se hvatao za zidove pećine noktima punim kalcijuma koje
sam u vidu šumećih tableta besomučno pio.
Te kljove!
Kad bih samo mogao da ih
dodirnem pre nego što se sve raspadne.
Uvek sam bio fasciniran
morem. Karipske plaže. Marakeš. Španjolke.
Sutradan, otišao sam da pogledam te zlatne jastoge. Naše tihe
saputnike.
Zanimalo me je da li ih je
neko, u međuvremenu, odneo. Navijao sam za to da su živi i zdravi u onom
prodajnom akvarijumu.
Šoping centar, iako na
obodu grada u pustinji i prašini, kako bi rekao danas Sjenkijević, vrveo je od
ljudi. Ipak brzo sam se probio kroz zimske kapute koji su mirisali na
neprovetrene stanove ili prženi crni luk kojim se jadni svet banio od nove kuge
i ustrčavši uz stepenice našao se pred staklenim skeletom. Tačnije, u njegovoj
blizini.
Jastozi, crni lepotani sa
zlatnim ivicama koje se presijavaju kao kosti mirotočivih svetaca pri škrtom podvodnom svetlu, bili su
tu. Na svom starom mestu.
Zapanjilo me je samo koliko
je ljudi, muškaraca ali i žena stajalo pred njim. Tihi komentari bili su
nerazumljivi u opštoj kakofoniji poduprtoj pop muzikom iz nevidljivih zvučnika.
Upitao sam jednog starijeg
gospodina koji je stajao ispred mene šta se dešava.
„Ne znam“, slegnuo je
ramenima. „Slučajno sam izašao u šetnju i video sam neke stepenice i pomislio
sam: da vidim šta je gore“.
„Ja, isto“, slagao sam.
Šta da mu objašnjavam?
Нема коментара:
Постави коментар