MILAN TODOROV: KUTIJA

 

Julije Cezar je izjavio da Britanija nije postojala dok on nije otišao tamo.

Pokoravanje rađa svet.

Stari, malo poznat fazon.

Zime su sada blage, ali je, kako kažu meteorolozi u pletenim babinim džemperima, individualno hladno. To je, dakle, pogrešni lični osećaj.
Hladiš se. Ili se, prikane, ne hladiš. Odluči se. Zašto se prsiš tamo gde ne postoje mere za meru, kako bi rekao, ipak najbolji, Šekspir.

Oblaci sprečavaju sunce da nam dopremi neophodne doze D vitamina kako bismo pobedili kugu 21. veka.

Šaljem, preko prijatelja, za Island butelju vina i pola litre domaće rakije. To, kažu, može da prođe stroge carinske zakone.

Sneg, laki, skoro providni zasipa drveće i krovove i na reci šlepove, usidrene u svojoj čeličnoj nemoći.

Odlazim na obalu Dunava svaki dan.

Inje na kolibama. Vetar niz reku poput malih snegovitih planina na vrhovima talasa koji nestaju da bi se opet ukazali bez vidljivog reda.

Kao ona suncem pregorela vitka žena na plaži. Svaki dan je tamo. Viđate se. Ne govorite rečima. Ona pliva celom dužinom peska koji svake godine izbacuju rečni bageri.

Pliva i dalje. Odlazi iz vidokruga da bi se pojavila, mokre spečene kože, koja joj daje skoro presahli životni elan.

Pojavljuje se na putu kojim ti odlaziš.

Ovako trajati, godinama trajati samo odeveni u kožu svog tkiva, ima li smisla?

Znači li bilo šta?

Ne pitaš je.

Nije tvoj korpus budućeg sećanja.

1965 jedna devojka je skočila sa luka neprevaziđenog Žeželjevog mosta, nekad davno, možda 1966. na glavu, na opšte zaprepašćenje gomile na usijanom pesku pored.

Trebalo je biti precizan. Koliko ima od luka od prednapregnutog čelika do betonske osnove mosta sa automobilskim i pešačkim stazama?

Odredi to u bikiniju boje trule višnje sa devetnaest godina, zategnutih da odu u svet.
Lepa Drena.

Tako smo je zvali. Stanovala je u ulici iza velikog crkvenog dvorišta.

Nedavno sam prolazio tuda. Crkveno dvorište je bilo zapušteno. U lošoj tradiciji nepoštovanja prirode, lokalni sveštenik je dao da se sa staze izvade stare cigle i pristup hramu betonira.

Ispred kuće pored, u kojoj je nekad bilo mnogo jeftinih stanara, među njima i Lepa Drena,  zatekoh poluretardiranog brata svog druga iz osmoljetke

Čistio je opalo hrastovo lišće metalnim grabljama, iako bez neke preterane revnosti. Ipak, bio mi je simpatičan.

Pohvalih ga.

Dobro to radiš.

Umesto da živne, on se lenjo okrete, ne prema meni, nego više prema mom glasu.

Gazdarica je još bolja! Samo da je vidiš.

Izbegavao sam da je vidim…

Poluretard je znao da zakovitla sumnju. S njim, uostalom, ništa nije bilo izvesno. Imao je brata blizanca koji se udavio u obližnjem Dunavcu prilikom zajedničkog

obrednog socijalističkog kupanja za 1. maj. Nikad nisam mogao sa sigurnošću da utvrdim ko je u svemu tome ko. I kako je neko, od boga, zaslužio da živi i drugi, isto tako nevin božji stvor,da potone.

Nisam ništa znao o Lepoj Dreni decenijama posle.

Mistična kuća u koju se vratila nije otvarala dveri skoro nikada.

Vino i rakiju za zemlju bez leta spakovao sam u omanju kartonsku kutiju.

Pandorina kutija.

Pandora mi je bila zagonetna žena. Ko je Pandora?

Nemam pojma. Bila je opasno radoznala.

Zar je morala da otvori kutiju zla koja joj nije bila namenjena?

Da li se naježila?

Dok sam mislio o njoj osetio sam iznenadnu slabost. Duh civilizacije je odvratan. Odvukao sam se do dvoseda u sobi i legao na leđa.

Kutija je, sve vreme, bila otvorena.

Možda da nešto napišem?

Šta?

Nešto o samoći u tami. I tamo je večni mrak. Ali, sve radije sam razmišljao o tami kao skrovištu. Uopšte nisam razmišljao o čudovištima koja nas iz tame sećanja stalno vrebaju.

Bilo mi je kao u stereotipnoj bajci, i još je, ono kao: Živeo davno jedan čovek između jedne planine i jedne reke…

Ali, to nema veze.

Izvadio sam boce iz kutije i razgledao deklaracije. Činilo mi se da je sve u redu, a onda kako je januarski dan zalazio za obližnje tipske zgrade, da ništa nije i još dugo neće biti u redu.