(Vasa
PAVKOVIĆ)
(prikaz objavlen u prazničnom trobroju Politike, 31. decembra 2022.)
Verujem da će mnogi
posetilac knjižara, ugledavši novu knjigu Milana Todorova, pomisliti da se radi
o pesničkoj zbirci. Međutim, ova knjiga je roman iz savremenog života, roman o
jednom osetljivom čoveku, čiji život, aktuelni, ali i pređašnji, pratimo od
prve do 205. strane. Činimo to sa nesmanjenom pozornošću, jer nas Kukavičke junačke pesme, književnim
sredstvima, jednostavno uvuku u sebe, i kao u nekoj vrsti vrtoglavice, zalazimo
sve brže u povremeno realni, povremeno izmaštani
svet glavnog (anti)heroja.
Reč je o usamljeniku u
tzv. najboljim, zrelim muškim godinama, radio-novinaru sa zavidnim stažom, stečenim,
pretežno, u radio-emisiji Novosadske
hronike. Oko njega su neprekidno, u mozaičkoj i skokovitoj naraciji i dinamičnom
ritmu samoispitivanja, kolege i
koleginice, +- saradnici, sekretarice, urednici... Tu je i njegov neobični
podstanar, poznanici, susedi...
Prateći naraciju, koja
je prevashodno u prvom licu, čitaoci će povremeno odlaziti u prošlost našeg
(anti)heroja, ali će se, možda već pri dnu iste stranice, vraćati u njegovu
sadašnjost, bilo da prolazi novosadskom ulicom kojom je svakodnevno koračao
Aleksandar Tišma ili ulazi u zgradu u kojoj je radio Boško Ivkov, jedan od
prvih naratorovih medijskih učitelja. Ali,
ne bojte se vi koji ne volite dokumentarisičku književnost, većina protagonista
romana Milana Todorova su u suštini anonimni ljudi, važni ili manje važni u
biografiji i ljubavnom životu njegovog naratora, što je, kad se sve sabere,
centralni problem analiziranja života koji je, u velikoj meri prošao. Mada je
Milan Todorov realistički pisac, koji u pisanju priča ali i romana polazi od
vlastitog iskustva, on se bitno razlikuje od većine svojih književnih predaka. Pre svega po montažni
narativnih atrakcija, gde se temporalno bliže ili udaljenije epizode – iz
ljubavi, sa posla i sa ulica – miksuju u postmoderno zasnovanu tekstualnu autofikciju
da bi se život i da bi se ljubavi i erotske avanture, uspesi i promašaji
uhvatili u celini i pružili (anti)heroju ne toliko smirenje, koliko složeni
utisak o smislu čitave prošlosti i neuhvatljive, beskonačne sadašnjice. Jer: u
toj neizvesnoj sadašnjosti, virtuelni život na društvenim mrežama stiče
preimućstvo, sa nejasnim intimnim i inim konsekvencama. (Negde pred kraj Kukavičkih junačkih pesama, recimo, počinje
i rusko-ukrajinski sukob, koji traje i dok zapisujem ovaj osvrt.)
„Čovek misli da bi
najzad, umesto da baca reči u vetar, trebalo da ih skuplja. Ali ne zna gde da
ih nađe“, kaže na početku epopeje glavni „junak“. Da li je to samo još jedna (nužna)
iluzija ili ne, neće razrešiti zaključak do kojeg je došao malo dalje: „Čovek,
izgleda, nikad ne prestaje da raste premda se suštinski smanjuje“. O tom
kontroverznom procesu, suštinski govori strateški mudro vođeni roman Milana
Todorova.
Reč je o labavoj fikciji koju novosadski pisac
učvršćuje fikcionalizacijom fenomena iz prošlosti (u kojoj je njegov
(anti)juank učio novinarski i spisateljski zanat) – časopis Index, časopis
Polja, novine Dnevnik... u vreme prethodnog društva i države. Istorija i
ideologija su prisutne u tkivu samoispitivanja, recimo kada se protagonist-novinar seća kako je izbegao
vrbovanje za policijskog doušnika (davno
u socijalizmu), a nešto kasnije ipak rezonuje: „Čovek uviđa da se granica o
slobodi odnosa odavno povukla a da on to
nije primetio“. Možda i zbog svakodnevnih profesionalnih zadataka i borbi, ali
možda još više zbog žena raznih generacija kojima je bio okružen i sa kojima je
ispitivao svoj erotski potencijal,
svoje vitalističke (da li još uvek smem da napišem muške?) principe postojanja?!
Gubici i dobici, istina
i laži u ljubavi, porodici, na poslu – kakav je njihov odnos? Priznaće nam pripovedač
Kukavičkih junačkih pesama: „ ... pomislih kako je ovo zemlja u kojoj se
stalno smenjuju gubici i dobici, jednako teški čoveku koji je prinuđen da živi
s njima“. Zašto je to tako? „Ljudi
uglavnom ne misle ni na šta određeno. Sve dolazi i prolazi brzo.
Potrebno ih je samo svaki dan obasipati novim pričama, koje ne moraju
nužno biti istinite. Jer, ljudi ne žele
da čuju istinu.“
Iz takvog stava
proističe pomisao i da ovo nije roman kojeg zanima istina, nego roman kojeg interesuje
utisak (življenja) u našoj pometenoj svesti. Znači da tekstom treba uloviti haos i načiniti balans melanholije: „U pedesetim, na pola ko zna čijeg i kakvog veka, mi
smo dopola puni života. Još tražimo. To je svrha života. To traženje. Traži me.
Tražim te. Nikada se nećemo naći. Nikada. Nije ni važno“. Piščeva mašta i njena
praksa stoga lutaju između uspomena na
Lazu Kostića i poštovanja za grubi stil Čarlsa Bukovskog. Vrludaju između mašte
i vrlo dobrog pamćenja.
Pitate – da li je sve
to spojivo odnosno ostvarivo? Jeste – u namerno poroznim, kratkim dijalozima i
često mudrijaški intoniranoj, lirizovanoj naraciji. U njihovom povezivanju leže
neki od centralnih dometa romana Milana Todorova koji, koristeći se naizgled
površinskom plovidbom, često pokušava da uznemiri duboko more pod sobom i u
sebi. I uspeva u tome, kao malo koja knjiga napisana na srpskom poslednjih sezona.
Jer, kako se pri kraju
romana izjašnjava njegov centralni lik: „Stvarnost je zbir lažnih a sasvim
jasnih slika“.
Нема коментара:
Постави коментар