Vremenske nepogode su kružne. Okreću se kao kazaljke na satu.
Nedavno su monasi na Hilandaru utvrdili da im voštanice koje sami proizvode stotinama godina po istom receptu sagorevaju brže nego pre deset godina.
To je novo vreme. Ono vreme koje skraćuje žetvu, branje grožđa; ubrzava vreme svadbi i vreme smrti.
Tog predvečerja osetio sam miris nepogode, onaj isti miris koji sam zapamtio kao dečak u Banatu pre šezdeset godina.
Međutim, bio sam miran.
U ovoj varoši nije nikad bilo orkanskih pustoši. Živim u njoj šezdeset godina. Krovove, stare ovdašnje krovove štitila je velika austrougarska tvrđava na steni iznad Dunava i blizina gore zvane Fruška.
Vozio sam auto sa otvorenim prozorima. Kiša je bila retka i kapljičasta. Odvrnuo sam skalu radija na maksimum. Već dugo osećam potrebu za drugim glasovima, za drugim vremenima i drugim ljudima. Voditekjka je sterilnim glasom najavljivala radio stanicu: „Radio koji budi uspomene“.
Mogao sam da zamislim kako izgleda. Bezmalo ćitav radni vek proveo sam u radiju.
Znao sam je, premda je nikad, sudeći po imenu, nisam upoznao.
Žena, razvedena, stara između četrdeset i pedeset godina, sa jednim detetom, farbane plave prave kose, mrkog pogleda, zajedljiva a glasom ljupka.
Jednoj takvoj sam pomogao da se zaposli. U tada popularnoj radio Stotki.
Malo je reći da me je posle prezirala.
„Vetar u pojačanju“, rekla je pak. „Ako ste u automobilu najbolje je da stanete pored puta, daleko od stabala, krovova kuća, velikih limenih putnih oznaka i električnih vodova.“
Bio sam na pola puta do kuće.
Da li da stanem?
Kolikom ću čekati?
Šta je nevreme?
Koje je vreme pravo?
Možda je vreme kao reka i sve zavisi na kojoj strani reke ste odrasli.
Prema tome, svaki čovek i svaka žena ima svoje frekfencije vremena.
Bio sam čvrsto ubeđen u ovu tezu. Stalno sam petljao sa osobama, posebno ženskim osobama, koje su imale drugačiju percepciju vremena i nevreemna od moje.
Zaustavio
sam se. Parkirao sam automobil pored puta, mada niko nije njime
prolazio.
Nisam hteo da poslušam voditeljku radio programa.
Stajao sam ispod nekog velikog bresta, koji se ljuljao pod udarcima
vetra, leda i kiše.
Mislio sam da je nevreme, u stvari, pravo vreme za sve što mi se poslednjih godina dešava. Jer, smatrao sam, samo se preko antipoda, dakle suprotnosti dotadašnjem vremenu možeš vratiti u dobro vreme. Gledao sam unazad. U retrovizor. Kiša je rafalno padala. Gađala me. I gađala svet. I trebalo je premotati godine unapred. Potrebna je samo moć volje, kažu životni treneri.
Umesto svega, kad se nevreme vratilo u vreme otišao sam u kraj grada u kome sam nekada stanovao.
Nisam otišao u Banat, u kome doživeh prvo opako nevreme.
Otišao sam u ruinu od zgrade u kojoj je nekada obitavala kuglana. Bila je na dobrom glasu. U nju su dolazili mladi parovi željni druženja i fizičke zabave.
Imali smo par takvih podstanara. Ona je bila lepotica u koju se mogao svako zaljubiti. Moj teča i moj drugi teča iz Mađarske, recimo. Plava, obla, snažna i vedra. On… ne znam kakav je bio on. U sećanju mi je ostalo da je morao biti nepovratno tužan, jer ona, mislim da se zvala Ljiljana, je umrla samo godinu ili godinu i po dana posle veselog, bezbrižnog obaranja kegli u kuglani, uz pivo, male ćevape i odbijanje lakih flertova sa nervoznim oženjenim muškarcima.
U kuglani nije bilo mnogo čega. Samo dve prilično ruinirane staze za bacanje kugli. I jedan ostareli par. Neverovatno su ličili na onaj lepi nesrećni par iz mladosti, ali to naravno nije bilo istina. Pripisao sam tu halucinaciju uzbuđenju koje je veliko nevreme izazvalo u meni, kao i sećanju na detinji strah. Istina je bila samo ta da su stojali pod uglom na ionako krto zidno svetlo.
Prijalo mi je, uprkos tiom saznanju, da budem u istom prostoru sa ljudima koje sam, gle, pamtio iz prošlosti a koji sada nisu postojali.
Šta će biti sa njima i sa nama i sa mnom i sa ovim sada u bezbožnom vremenu i prostoru?
Ko zna?
Nestajanje kao da postaje trajna tema. Zatim ljubav i izlazak iz nje sa čašću su jedine stvari koje mi ne kontrolišemo, zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар