Volim crvenu boju. Ne
znam kad sam to otkrio. Nije ni važno.
Uglavnom, danima sam u
knjižarama tražio crvenu kredu. Nudili su mi bele, za osnovce. Bela kreda i crna tabla. Tačno
toliko je potrebno za crno - beli život.
Najzad sam našao crvenu kredu
i ispisao tablu na kojoj reklamiram svoje proizvode crvenom bojom. Mislim da to
niko nije primetio. Kao što na jednom večernjem književnom događaju niko nije
primetio da na novoj, tamno plavoj košulji imam belu dugmad i jedno puce ispod
grla crveno.
Mučio sam se mnogo da nađem
koštano crveno dugme iste veličine kao što behu preostala bela dugmad na novoj
košulji.
Tek docnije ću shvatiti
da ono što je meni važno nije važno većini drugih ljudi.
Zašto bi neko menjao novo
lepo belo dugme na plavoj košulji?
Belo i plavo se odlično
slažu.
E pa, vidiš, baš zbog
toga. Bojim se pravilnog, tihog i neizbežnog redosleda stvari. Slaganja pristanka
na gomilu.
Volim da mislim na svoj
stari život u radio stanici. Imali smo, zavučen u podrumskim lavirintima,
dramski studio sa dve, tačnije tri prostorije. Jedna je bila studio za izvođenje
komada, druga, u okviruu nje bila je gluva soba. Treća je bila prostor za tonske
snimatelje i muzičke urednike.
Mene je uvek najviše
golicala ta gluva soba.
Da li je moguće da se tu
nijedan zvuk spoljnog sveta ne čuje?
Zar je moguće da je ta
soba, tačnije sobica drastično drugačija od svega u toj radio stanici?
Dok sam snimao, tačnije dok
su snimali po mojim, uglavnom zabavnim i smešnim scenarijima emisije, ja bih,
ustrašen od ishoda, sedeo u gluvoj sobi i čekao presudu.
Posle tri ili malo više
časova u sobu je ulazio ton majstor, lupnuo me po ramenu i rekao bodro:
-Šefe, zgotovili smo.
Izašao bih u svet koji
se nije promenio.
Bio je isti kao i svet
koji sam ostavio pre nego što je ono što sam napisao moglo da ga izmeni.
Ali, da se vratim malom
crvenom koštanom dugmetu.
Na predlog nekih čudom
zaostalih malih trgovaca u centru odlučim da rano izjutra krenem kroz stare i zapuštene (uzgred, lepota je baš u tom trajanju nemara) novosadske pasaže u potrazi za skrivenim blagom crvene boje.
Na ulici, a beše još zima,
onako hladna gadno, ni otvoreno svirepa ni meka, naleteh na Simicu. Jedva sam ga
prepoznao. Umotan u šal, sa zaštitnom maskom preko nosa i usta, sa ruskom kapom
ušnjačom dobro navučenom, izgledao je kao mali srećni Laponac.
Klimnuh mu glavom i užurban,
kakav sam uvek, uđoh u prvi pasaž levo od katedrale. U poslednjem lokalu
zaista je bila prodavnica dugmadi.
Verovatno jedina preostaka u gradu. Kad je vreme velikih marketa zatvori
moraćemo da kupujemo samo košulje sa nametnutim dugmadima.
Vratio sam se kući i makazama
pažljivo odsekao končić kojim je bilo vezano belo dugme, ono odmah ispod grla,
a zatim krišom od svih, ušio crveno dugme.
I tako sam nastupio na toj književnoj promociji. Bilo je prilično sveta. Muškog
i čak više ženskog. Pipnuo sam dugme i govorio.
Posle nekoliko dana čuo
sam da je umro Simica.
Mesto smrti, mesto dugmadi...
ko bi znao sve to?!
Нема коментара:
Постави коментар