Otišao sam oko sedam uveče
Do Dunava
Da na obali u ribarskoj
kafani
Popijem kriglu piva
Ali komarci su bili
neumoljivi
Za razliku od tromih
konobara
Onda sam otišao u centar
Tačnije blizu centra
Kod stare, Riblje pijace
Tu je bilo mesta za
parking
Doduše tesnog
Između dva korpulentna crna
terenca
Kod momka koga znam sa
plaže
Kupio sam najmanju
korpicu
Prženih kukuruza
Platio sam ipak veću
Momak je bio uvek
nasmejan
Uprkos malom hendikepu
Sa razrokim očima i ukočenom
rukom
Bio je možda najlepše
lice
U gradu večeras
I pažljivo sam ga slušao
Dok je govorio o
najlošijoj sezoni
U njegovom mladom životu
Dok je sparni dan prelazio
u noć nade
Nade za malo više sreće
Bez sažaljenja
Koje iskonski mrzim
Na trgu sa spomenikom
kralju
Nekom ne znam kom
Uostalom ne podnosim ni
spomenike pesnicima
Ili tambiurašima
Neki dečak od pet ili
šest godina
Šutnuo je loptu
Pravo na mene
Sagnuh glavu
Kako me nervira taj
osećaj
Da sam stalno ugrožen
Dečakova majka mi je
prišla
I rekla: Oprostite
Nosila je šortc boje
peska
I imala preplanule noge
Dok joj je lice bilo
sasvim belo
Prepušteno
Nepodnošljivim uslovima
I sigurno se plašila kao
i ja
Beskrajno stariji od nje
Mali je hiperaktivan
Buši gume na automobilima
komšija
U redu, rekao sam, ja
upravo odlazim
Ustao sam sa klupe i
Okrenuo se.
Нема коментара:
Постави коментар