Sedeo sam na klimavoj stolici u polumraku biblioteke neke umetničke akademije. Dojadile su mi one standardne. Želeo sam da naručim dramske tekstove mladih pisaca. Bibliotekarka je bila simnjičava.
-Nikada još nismo imali takav slučaj. Mislim, izdavanje knjiga ljudima van Akademije.
Moram da pitam upravnika.
Otišla je i nije se dugo vraćala. Pretpostavljao sma da je upravnik na nekom sastanku i da ga pona, uplašena kao sitna ptičica, čeka sa prekrštenim rukama na stolici sličnoj mojoj, ispred gapaciranih tajanstvenih vrata. Uvek sam se pitao čemu tapacirung pored bežičnih bubica koje mogu da snime svaki šapat. Sav taj mahagonij i sunđeri i papirnati zidovi koji propuštaju!
Da, propuštaju. U susednoj prostoriji dva muška glasa, činilo se podnapita, bila su odveć glasna.
-Popi još jednu.Ne napušta se žena svog života sbvaki dan.
-Ne seri nisi je napustio.
-Jesam, danas tačno u trinaest časova.
-Zapamtio si vreme, znači nisi je sasvim napustio.
-Jesam, ali deklarativno.
-Sereš?
-Ne serem. Ti sereš.
-Ja moju nisam napustio. U stvari,ona još nije moja,ali biće.
-Otkud znaš?
-Poznajem žene. Ona je mogla već odavno da ga primi.
-Ali, nije!
-Nećka se. Ali primiće ga.
-Hoćeš da vidiš sliku žene mog života'
-Neću.
-Vidi, evo je u telefonu.
-Neću da je gledam. Što da je gledam kad je neću ševiti. Vidi i da ona, ta žena tvog života hoće, ja je ne bih ševio.
-Zgnječila bi te.
-Siguran si?
-Uvek postoji nova žena. I u početku je ta nova kao svaka žena u liftu. Gledate se a ne vidite se.
-Nwe zanima me tvoja žena.
-Ni mene.
-O čemu uopšte pričamo?
-Ma koliko se ja i ti, brate, razlikovali mi smo muškarci.
-Vidi je, samo je pogledaj.
-Neću. Mene zanima njen glas, njena mimika kad te je ostavila...
-Ja sam nju ostavio.
-Deklarativno...
Utom se vratila bibliotekarka.
-Upravnik je rekao da možete da pozajmite koji god hoćete rukopis, Potrebno je samo da mi date ličnu kartu da bih vas učlanila.
-Šta mi, brate, u stvari proslavljamo?
-Kako je teško ne voleti!
Нема коментара:
Постави коментар