MILAN TODOROV: KRAJ SEPTEMBRA, MOŽDA OKTOBAR

 

Nisam bio na toj književnoj večeri

Samo sam pošao pored novog blistavog

Salona pisaca

I kroz izlog video najavljenog pesnika

Zatim kameru koja čeka

Novinarku koja čeka

Snimatelja tona i slike koji čeka

I dva ili tri posetitelja

Koji su takođe čekali.

Nekako je čudno

Kada se nađeš tamo gde svi čekaju

U malom prostoru

Lepo uređenog doma za pisce

Ugodnog za ignorisanje

Dnevne patnje

Na primer

U blizini parka crveno žuti kamion

Gradske čistoće je ne obazirući se

Na šetače

Dojurio punom brzinom

Do velikih dubinskih kontejnera

Zvuk kamiona i njegove dizalice

Bio je nepodnošljiv

I momci crnuprasti su se smejali

Bučno punim plućima

Ko zna čemu

Svratih umalo pregažen u park

Na trgu kod saletle

Mlade majke i učtivi momci

Lumunada sa ledom

Uz bilje koje je lagano venulo

Na razne načine

U svakom slučaju u dobroj atmosferi

U dobrim vremenima koja će doći

Kao nevolje za savladavanje

Uže za lestve

Za rvanje sa anđelima

I ti, što imaš pljosnate duge sise,

U tankoj cvetnoj haljini

Za sada samo uzorna majka

Mora da slutiš

Da svi kad tad

Bivamo uskraćeni

Bez obzira na rod

Bez obzira na krštenicu

I onda mislimo na

Prekookeanski brod

Njegovu samoću

I pesnika koji povraća

Držeći malu crnu knjigu

Postanja pred talasima grada

Sa dioptrijom velikom

Poput ključa

Ili zvona na vratima stana

Na koje uzalud zvoni nepoznati

Muškarac

Još nespoznatoj ženi

Koja je u kupatilu

I ne čuje ga

A i da ga čuje

Ne želi nikome da otvara

Nesigurna u ljubav

Koja je neverstvo

Uvek

Po prirodi stvari.

P.S.
Poneo sam praznu čašu sa slamčicom u malu parkovsku budu. Niko nije to primetio. Tako je dobro.