Poslednja kupačica na septembarskoj plaži dugo prevrće svoje telo u sivoj peskovitoj vodi.
Traje to poprilično.
Neki čovek srednjih
godina dovikuje joj:
-Zar ti nije hladno?
-Ne, voda je fantastična.
Čovek je zove na piće.
Ona najzad izlazi,
prilazi stolu improvizovanog prljavog kafea, takođe poslednjeg i ogrće se
peškirom gledajući oštrim i veselim crnim očima sve oko sebe.
Pritom se smeje, široko,
velikim belim zubima za koje je teško reći da li su prirodni.
Prilazi joj stari, tvrdi
plivač koji dolazi na plažu uvek automobilima sa uglednim značkama. Zove je da
dođe do šanka.
Šank je daska uz limenu
kolibu.
Nešto joj govori.
Ona polazi i pritom svlači
peškir na kukove oslobađajući pogled na svoje grudi, velike za njen torzo, i
asimetrične.
Posle samo nekoliko
minuta vraća se.
Starac odlazi do
automobila, BMV beše ili crni Audi, hoda uspravno, mišićav i slab istovremeno.
Ostavlja tašnicu sa diokumentima i, verovatno, novcem, i vraća se kod crne
labudice poslednjeg dana na plaži.
Ona spokojno puši i pije
pivo u društvu onog prvog partnera.
Starac je prstom doziva.
Ustaje.
Nešto govori svom malom
sinu koji se dosađuje u zaprljanom pesku na kraju sezone.
Odlazi iza barake, tamo
gde je starac pozvao, taj sgtarac koji još ne priznaje mrtvog čoveka.
Podstaknut njenom energijom
ulazim u hladnu reku. Bez razmišljanja, bez pripreme skačem i udaram o peščanu
dinu. Voda je plitka. Bezbedna. Voda koja me čini srećnim i mlađim.
Talasi oko mene se mreškaju.
Odjednom iznad glave primećujem belog galeba. Kruži kratko, a zatim se oštrim
kljunom usmerenim na dole obrušava na vodu i izuleće iz nje sa lepom ribicom
zvanom plotuša.
Večera galeba.
Izlazim iz vode.
Život sa ulovom, mislim,
dok gledam starca; dok gledam mladu crnokosu majku sa dugim sisama u malo razdrljenom gornjem delu oskudnog
bikinija.
Još su dobri dani, mislim
i dobro je dok smo u njima.
Нема коментара:
Постави коментар