MILAN TODOROV: ALBUM

 

Kad je sklopio al b um u koji jeuneo pedeset brižljivo odabranih slika iz porodičnog života Predrag Majkić je osetio ogromno zadovoljstvo. Činilo mu se da je sve tu. Njegov život, dotadašnji život njegove porodice I da će sada moći da se opušteno I mirno kreće kroz ono vreme koliko mu je preostalo.

Koliko je toga, nije znao. Ali, ko zna? Bog ili đavo?
Uostalom, to pitanje se još nije postavljalo u hitnijem obliku.

Bio je dobrodržeći.

Godine su bile tu, ali on ih nije osećao.

Album sa fotografijama je bio pun I to je, svakako, više govorilo od njegovog kočopernog stava.

Doduše, nije bio sasvim uveren da će taj album sa fotografijama mnogo značiti njegovim potomcima. Bio je udovac, sa stanarskim pravom I živeo je sam u trošnoj, državnoj kući u kojoj se nalazila kuglana. Takođe stara I, kako je voleo da kaže, ronđava.

Međutim imao je tri ćerke, tri zeta I šestoro unučadi. Tačnije,unučica, jer sva deca behu devojčice. Slatke, male, plave glave.

Album za fotografije je kupio na buvljaku, sasvim slučajno. Hteo je da kupi neke ramove za umetničke slike, a žena koja ih je prodavala ponudila mu je za sitan novac I taj crno crveno album u koji, kao je tvrdila može da stane sto fotografija. Nije joj verovao. Ali, crnoputa veštica kao da je znala da mu je potrebna emocionalna podrška u obliku uspomena, jer stvari I ljudi jednostavno nestaju a čovek u nekim godinama nema snage da ih nađe I vrati na mesto na kojem su bile.

Nutkala ga je da kupi taj album, koji mu, kako je verovao, nije potreban. Jer da bi sve počeo iznova, čovek mora dva puta da umre. Prvi put kao da se igra svojom budućnošću I govori joj ja ću te nositi u sebi a svet će to znati tek ukoliko me probud iz sna. Drugi put...ha, to je ono što ne ostaje u mozgu niti u telu, ni u duhu. Jer život je ogledalo. Lekari hitne pomići zato osobama za koje se smatra da su preminule stavljaju na ustra ili pod jezik malo ogledalo, ogledalce takoreći da bi uhvatili dah koji eventualno izlazi iz njih što bi značilo da su živi. Ta ogledala su poput žena koje su dobre preme tebi.

I tako se setio jedne.

Bila je mnogo mlađa od njega, tada svežeg udovca. I bila je prava kao strela koja se, zna se, zabada u srce.

Bila je sama. Nije voleo izraz “raspuštenica”. I on je bio, posle dugog vremena, sam, kao na početku.

Kako je to čudno, mislio je. Počinjati od kraja. Ali, ljudi su tada najnaporniji. Sve hoće, ne znaju koliko mogu.

Imao je prilično žena u životu. Ne, nije bio promiskuitetan. Bar nije sebe smatrao za takvog. Jednostavno, prihvatao je žene kao ribar u mrežu, ne znajući kakav će biti ulov.

Ipak, ta žena bila je baš dobra prema njemu dok je, mek iznutra, pokušavao da prebrodi ono što je ostalo.

Rekla mu je, a da joj ništa nije objašnjavao.

“Ne brini prebrodićemo ovo sada kao što si ti, I kao što sam ja, prebrodila druge ljude, druge muževe, druge supruge, druge vennčane I nevenčane kume.

Bio je oprezan. Činilo mu se da je preambiciozna za njega. Ali, dopadala mu se. Imala je lepo lice I duge nove haljine u raznim bojama. To sa bojama mu je ličilo na snove u kojima sanja zastave. Ali sve je bilo tako realno, naročito ključ od stana onaj drugi koji je, pomalo zazirući, dao nekom ključaru svom poznaniku da ga napravi.

“Šta će ti drugi ključ? Da se nisi priženio?”, pitao ga je ključar.

Ne seća se šta je odgovorio.

U svakom slučaju, ključ je ostavio u poštanskom sandučetu koje se nije moglo zaključati I to je rekao toj ženi.

“Uzmi ga I dođi u bilo koje doba. Čak I kad spavam, Naročito kad spavam.”

Otada je svake noći staklastim oima gledao u nebo, kroz zavese muzgavog prozora čekajući je kao želju.

Da li da I njenu sliku, koju mu je poklonila rekavši da to čini nerado, da zapravo svoju fotografiju ne daje muškarcima jer su skloni da je zloupotrebe u javnim hvalisanjima; dakle da li da I tu iskamčenu sliku stavi u porodični album?

Šta bi to značilo?

Kako bi potomci, ćerke, unučice,pa I večito namrgođeni zetovi gledali na to.

Pretpostavljao je da bi se ćerke uvredile a devojčice zbunjeno smejale. Zetovi bi ga, može biti, podržali. Sve bi se okrenulo.

I šta bi potpisao ispod slike nepoznate žene.

Bio je danas u lokalnoj biblioteci. Šetao je starim ulicama male varoši koja je naočigled propadala. Dve trećine zgrade je pod sumnjivim okolnostima postalo privatno vlasništvo I sada je tu nicala četvorospratnica, ružna, geometrijski kavez. I to ne bi bilo ništa novo, to se sve vreme dešava, ali biblioteka je počela da tone što se videlo s ulice.

Prišao je vratima biblioteke I pomislio da je zatvorena. Na ulaznom staklu je, naime, bio ispisan raspored radnog vremena. Sreda od 14 do 18. Petak, takođe, od 14 do 18 časova. Pored naziva ostalih dana zjapila je priovalija praznog belohg papira.
Bio je četvrtak I on pomisli da knjižnica ne radi. Uostalom, biloje tek koji minut do šest sati popodne. Za svaki slučaj cimnuo je bravu I vrata su se volšebno odškrinula. Ušao je oprezno. Nigde nije bilo nikoga u mračnoj odaji pretrpanoj knjigama. U uglu sasvim desno za malim stolom sedeo je mlađi čovek sa debelim naočarima.

“Izvinite”, rekao je. “Učinilo mi se da ne radite.”

“Koješta”, odgovorio je bibliotekar. “Ja ovde radim već trideset godina.”

“Toliko, znači, nisam dolazio…”

Bibliotekar je samouvereno slegnuo ramenima.

“Ali ovo na vratima… Taj ispis radnog vremena...Nekako zbunjuje.”

“Trideset godina je tako.Šta nije jasno?”

“Pogledajte. Samo su dva dana označena vremenskim rasporedom rada.A ostali?”

“Ostali? Pa svi dani su, prijatelju, isti! Čemu pisanje?”

I tako Predrag Majkić zvani Pema nije dobio odgovor na pitanje kje ga je mučilo.

Izašao je iz biblioteke koja se tradicionalno za hrvatsku varoš zvala knjižnica. Bibliotekar ga nije razumeo.Pričao mu je o svom prethodniku na tom mestu koji je dan pre smrti jeo kiflu I jugurt uz njegov sto, skrivajući u maramici kompletnu vilicu koja mu je prethodne noći usled bolesti ispala iz usta.

Album je I dalje bio otvoren za nove fotografije.

Ali novih ličnosti nije bilo. I on pomisli, sasvim bedasto, kako je večnost kratkotrajna. I da je život na kraju crna rana. I proćiće vekovi dok se ta rana ne zaleči. I zatim će prolaziti dani. Tvoji I njihovi, jer jedino vreme nema meru I odista nema ničigea. Sve je nedostižnost pogleda uprtog u večnost.

Stariš, sise opadaju kao listovi smokve u septembru. Opal godina nam je, mislio je, zajednički. Ali grozdovi su teški tek kad su zreli za vino.