Živeti u sebi, podmlađivati
se, hodati hitro gradom i njegovim uskovitlanim ulicama tako da izgleda kao da si spolja mlad a iznutra poput
pepela.
Biti marokanska dina.
Video sam te noći jednu
upravo takvu. Hodala je ulicom poznatoj po mnogobrojnim zlatarskim
radnjama i pljačkanju tih malih prodavnica večitih vrednosti.
Dama je imala tako između
četrdeeset i pedeset godina. Hodala je njišući bokovima kao u najtajnijim dečačkim sećanjima. Bila je u crnim
rastegljivim pantalonama a gornji deo tela sa ogromnim poprsjem pokrivala je
crna kožna jakna samo do struka. Ispod su se jasno njihale dve ogromne lopte
prikucane za jake butine. Išla je bodro i ponosno, čak sa dozom uobraženosti. Na nogama je imala poluduboke
čizmice zlatne boje, isto takvu tašnu i zlatni klobuk šeširić.
Neki klinci išli su iza
nje i snimali je potajno kamerom na telefonima.
Čini se da ih je upravo
prenula iz samozadovoljnog mrtvila, u stvari onog doba kada su zaostajali za rastom
svog mesa prepunog hormona.
Žena je to osetila i
okrenula se. U početku je to bio okret radoznale žene koja je intuintivno osetila
na sebi tuđe oči. U tom trenutku nije znala šta ti pogledi znače. Činilo se da
je sklona verovanju da je atraktivna i da je to još jedna potvrda da je u
centru nekakve muško ženske senzualne reakcije. Posle njenog naglog okreta
klinci su se razbežali. Ostao je samo jedan čovek zrelih godina iza nje.
Izvadio je telefon i nešto petljao sa njim.
Bio sam uvučen u tu malu večernju
igru slika. Nije bilo nijedne druge prilike, nije je bilo već dugo, da budem
vlasnik nekog drugog života nego ovog, kojeg kao da sam sreo slučajno i on, zagrlivši me prejako oko vrata, ne pušta.
Zlatna žena mi je, moram
da kažem, bez ikakvih lascivnih aluzija, postala simpatična. Hodala je kao
prava kraljica pustinje u kojoj smo se svi mi našli. Neosporno da je bila
hrabra. Kao što je nesporno da je uzaludno, a ko to ne čini u nekim godinama,
pokušavala da pobedi neobuzdano rastakanje svog tela.
Tip iza nje je fotografisao
njenu ogromu, ali lepo upakovanu zadnjicu. Bio sam siguran da to radi bez zazora.
Sve je ličilo na snimanje scene o lepoj starijoj gradskoj devojci sa zlatnim
šeširom, sa zlatnim čizmicama i zlatnom tašnicom u Zlatarskoj ulici - za prikazivanje u bioskopu.
Tip koji je fotografisao je bio u belom pilotskom mantilu i činilo se da sve to ispred mene, ta ikonografija ženskog prejakog tela u kontrastu sa pubertetskom decom i bivšim pilotom i sa mnom u pozadini, predstavlja let u neizvesno.
Ipak, vrlo dobro znam da
život nije ono što vidimo, kao i da n atela, pogotovo naša na koja smo se ne sluteći ništa komotno navikli, u neko doba
više ne možemo da utičemo. Telo ima svoje zakone a oni su podložniji onome što se ne
vidi.
Mi, može biti, živimo u
izostavljenosti. Ono što je izloženo kao naša fizička pojava odvija se mimo
našeg bivanja u sferi ličnih ljubavnih filmova.
Kako smo odmicali ulicom
punom zlata činilo mi se da je to tura u kojoj se ne pitaš kako ono što si nameravao, poput bezazlene šetnje gradom, nenadano postane nešto čega nisi
ni mislio da se domogneš, a sad baš hoćeš, i to ti se, to veliko jako dupe,
nikada nije sviđalo, ali ima u tom zibanju mesa nepokolebive tvrdoglave žene
koja uzgred pokazuje neverovatnu i sve veću okretnost, brzinu i spretnost - nečega što vuče kroz pustinju grada.
Onaj divljak je i dalje
fotografisao.
Zlatna žena se ljutito
okrenula.
„Šta hoćeš?“
„Ništa.“
Bilo je jasno da se ne
može domoći zlatnog kolačića.
„Prestani da me pratiš“,
rekla je zlatna žena.“Umorna sam od tipova koji me prate.“
„Ja idem svojim putem“,rekao
je čovek i spustio telefon u džep belog mantila.
Zlatna žena se još jednom
okrenula.
„Obriši!“
„U redu.“
Iza zlatne debele ribe sledećeg
trenutka nije bilo nikoga.
Osim đavola preranog proleća,
jer je samo đavo znao na šta će svet izaći.
Нема коментара:
Постави коментар