Sve se dešava sa razlogom.
Čekao sam u redu ispred samouslužne elektronske kase u marketu. Ispred mene bila je vrlo bleda žena srednje zrelih godina. Nije me zanimalo šta plaća ni šta je kupila. Kad je čekanje postalo nenormalno dugo morao sam da pogledam. Žena sa slušalicama u ušima je plaćala gotovinom.Njen račun je iznosio svega 219 dinara. Zapamtio sam tu cifru. I sve bi bilo u redu da ona nije plaćala i ubacivala u ždrelo kase metalne novčiće. Dinar po dinar. Red ispred kase se odužio. Žena je mirno nastavila da ubacuje metalne novčiće, koje je uspot takođe dugo tražila prebirajući po dnu velike crne tašne. Krešendo mržnje se šunjao iza nje. Osećao sam kako postajemo pleme.
Hteo sam u jednom trenutku da je upozorim
da to nije solidaran način plaćanja, ali sam odustao. Ona ima pravo na to. A
šta je to nisam mogao da znam. Samo sam čekao. I svi smo čekali, podeljeni na redove, znajući da opet nemamo nikakav uticaj na svoje živote.
„Ova baba je skroz luda“,
rekla je dovoljno glasno da je čujem neka mlada devojka u pripijenom šorcu.
Niko nije ništa odgovorio.
Novčići su zvonili upadajući
lagano u kasu.
Pogledao sam preko njenih
leđa. Smanjila je kvotu za plaćanje na 199 dinara. Računao sam. Ubacila je,
dakle, do sada 20 novčića.
Možda ih baca da se ne izgubi,
pomislio sam. Onako kao što se u bajkama bacaju komadići hleba dok deca idu
kroz šumu.
Devojka u šorcu je rekla mladiću
pored sebe da joj se strašno piški.
„Upišaću se, majke mi.“
Mladić je prišao ženi sa
novčićima i nešto joj rekao pokazujući na ekran kase.
Žena ga je grubo
odgurnula i nastavila da ubacuje dinar po dinar u kasu.
Bilo je nečeg očajničkog
u njenom gestu.
Mladić je predložio
devojci da izađe i ode do toaleta a on će platiti uzetu robu.
„Neću“, rekla je devojka.
„Hoću da je šutnem u dupe na kraju.“
Svi smo mislili da ćemo
je šutnuti u dupe.
Žena se nije obazorala. Došla
je do 150.
„Kladim se da će se
zatvoriti market dok ona ne plati“, rekao je neko.
Na ostalim kasama je
takođe bio dug red.
Možda su svi, pomislih,
poludeli i ubacuju dinar po dinar pokazujući nam da je novac sranje bez
vrednosti.
„Pokvariće nam veče“,
rekao je mladić. „Subotnje veče“.
Baba je petljala sagnute
glave.
„Ona ne zna šta je
subota. Ona više ne zna ništa. Ona je ništa. Nije se ševila bar dvadeset godina.“
Ništa nije kao kad si mlad i nestrpljiv i gladan i kupuješ neke nareske i neko suvo crno vino, dve buteljke za svaki slučaj, i posle, oboje pijani, pijete poslednje kapi vina iz pazuha ispruženi na krevetu.
Baba je , najzad,
platila, novčić po novčić, svih 219 novčića.
Okrenula se i rekla
mladiću i devojci sa prekrštenim nogama, pa naravno i meni da nam svima želi da
poživimo i budemo jako stari i da nikad ne budemo pobegulje od rata.
Okrenula se i uspravna, lagino izašla.
Rekla je to sa jakim
ruskim naglaskom.
I sad mislim kako se mimo
mene, a pored mene, stvaraju male drame, dramoleti trenutka ni iz čega.
Da sam se usprotivio
ponašanju te stare Ruskinje, vrlo verovatno pobegle s decom od glupog rata, a
jedva sam se, zbog svoje plahe naravi, suzdržao – bio bi to letopis malih
događanja pojedincima, ni iz čega započet i završen tako da se ne zna kuda ta priča, ta
epozodica,vodi i zašto.
Ovako, takođe nisam znao.
I ne bih voleo ni da
saznam.
Platio sam svoj ceger.
Siguran sam da ni oštri, nabildovani
mladić ni devojka kojoj se jako piški, ne znaju kuda će ih ova epizoda odvesti.
Sve je više stranaca,
oteranih i uplašenih, koji u naša svetla i tame, u naša očekivanja unose
nove volumene koje nismo želeli.
Ruskinja se još jednom
okrenula i pogledala nas.
Pomislio sam, priznajem,
na Raskoljnikova, ako znate na šta mislim i kako se mizanscen sveta nikada ne
menja. Prolaze zločini, prolaze ljubavi, ljudi kao da postaju bestelesni, ništa
se nikada više neće ponoviti, piškenje devojke pre ljubakanja, govor tela,
govor mržnje... Stvarnost je opisivanje.
„Važno je da me voliš“.
„Znam" rekla je devojka. "Ali, zar je sada to
najvažnije?“
Нема коментара:
Постави коментар