Sedeo sam na klozetskoj šolji kada sam na pločicama u kupatilu opazio malu sivosmeđu bubu. Ne mogu da pretpostavim kako je tu dospela. Uglavnom, sada je ležala na leđima i žustro pokretala nogice i rilicu pokušavajući da se vrati u normalan položaj. Mogao sam lako, samo pruživši desnu nogu da je zgazim stopalom zaštićenom sobnom papučom sa gumom na poleđini, tako da se ne bih čak ni uprljao, međutim samo sam tako sedeo i gledao je. Bila je bespomoćna, ali je pokušavala i pokušavala. Očigledno je shvatala da je to borba za život. Ne bi toliko truda, ogromnog naspram njenih proporcija, uložila u taj, možda uzaludan, napor. Dok sam mislio o toj borbi koja se odvijala pred mojim očima istobvremeno sam pomislio kako nam nedostaje da brigu o drugima, tačnije negu, postavimo u središte ovog sveta.
Međutim, što sam duže
posmatrao komično batrganje nogicama te
male smrdibube osećao sam kako me uvlači u tamne vode moguće depresije. U stvari
bilo mi je dosta biranja između straha i srećnog ishoda.
Nekad mi to, čin mi se ,
nije predstavljalo veliki problem. Mogao sam, na primer, da se rugam svom
neuspehu. I malo ssm znao o svemu, a naročito o lljudima. Devojka, a beše najlepša
u gimnaziji, devojka koja je sedela četiri godine sa mnom u klupi, tek sad mi
je priznala da je znala šta želim od nje ali da je bila nesigurna u sebe. I
onda je neki stariji magarac odveo ko zna gde, daleko, pa napustio, tako da ona
ni danas, kako mi se čini ne zna gde je.
Iskrenost koju je
pokazivala u našim noćnim prepiskama bila je sada potpuno beskorisna. Njeni muškarci,
njihov broj, njeno odbijanje gnusnih radnji na koje su je navodili, a beše
mladi simbol ženskog seksepila, i te stvari, delovali su sada kao tričave nevolje,
jer svi su varali, takva je bila šema, nije bilo sporog hoda u udovoljavaju
strastima, nagonima i ulasku u život odraslih koji je, naravno, prepun slasdostarsnih
doživljaja.
Ćaskali smo nekolike
večeri, jer behu prazne kao čaša progutanog bezličnog sadržaja.
Bila je opuštena kao
nikada ranije.Sve što mi je rekla bilo mi je poznato, samo na drugi način. Svet
koji je bio naš, kakav god bio, sada je delovao izvrnuto.
Pozvao sam je na moju
prvu, stidljivo najavljenu izložbu crteža, ali se zaprepastila.
„Zar ti ne znaš“, rekla je
„da ja više ne mogu da hodam?“
Pomislo sam na noge one
bube u kupatilu. Ušao bih u kupatilo i tražio je. Nije je bilo.
Gde se sakrila?
Gledao sam iznad i ispod.
Prozor je bio dobro zatvoren. Nije mogla da umakne.
Jedno veće, tuširao sam
se kasno, pred spavanje, kao i uvek – kad sam ugledao smeđu bubu, siguran da je
baš ona buba. Izmilela je iza radijatora i krenula ka klozetskoj šolji.
Nisam se nimalo dvoumio.
Udario sam je peškirim i potom,
izvrnutu zgazio golom nogom.
Mislim da sam pritom
rekao
„Jebem ti život“, ali nije
važno.
U krevetu, slušao sam
muziku iz malog retro radija. Povremeno bi je prekidali vestima o ratu u
Ukrajini ili u Gazi. O hiljadama mrtvih i ranjenih. O tome da nema zločina nego
je sve specijalna akcija.
Da, lepa drugarica se
više nikad nije javila.
Sledećeg dana pojavila se
ista buba, samo druga, na ivici kupatilskog prozora. Bilo je vreme hodočašća
buba.
Ko zna zašto?
Možda tako počinje novi
raspored u kome nije važno fizičko dešavanje, nego unutrašnji način doživljaja
takve radnje.
Ali, kome to sada reći?
Нема коментара:
Постави коментар