MILAN TODOROV: MASKE

 

 

Na dnu okeana, na dubinama od tri ili čak i više kilometara žive sićušna živa bića. Ne mogu se nazvati algama niti školjkama niti ribicama. Ta vrsta života razvija se u  negostoljubivim sredinama, bez sunčeve svetlosti, u potpunom mraku, bez toplote i svega što je bilo poznato u čitanju evolucije do sada.

Možda, pomislih, postoji neki život, paralelno životarenje, u dubinama dalekih planeta, spolja naizgled nenastanjenih?Sigurno postoji, jer nemoguće je da smo ovoliko sami.

Ali ljudi rade gluposti. I ja ih pravim. Recimo, poslednjih nekoliko noći sanjam isključivo ljude koji su mi bili dragi a nema ih više. Znam da su umrli, ali meni se javljaju živi. Ne kao, nego sa svim odlikama živih.

Kažu da je to na kišu, odnosno da kada pada kiša (da nam rodi žito!) ljudi sanjaju pokojnike.

Ali ja ih sanjam u takvom obliku da su oni uvek dominantni u odnosu na mene. Ne znam kako bih to opisao. Ja im se požalim, a uvek se nađe neki razlog u stilu onog „Oči su mi prazne, oli pune suza, živeti bez tebe ne mogu ja“, naravno zezam se, ali uvek se nađe neko i nešto što me podseti na učinjenu krivicu. Svako ih, razume se, ima. Ko nema taj kleveće i laže. Starimo zajedno sa svojim namerno i nehotice učinjenim krivicama. Sve se nadamo da nas niko neće otkriti i usput se stidimo.

Ponekad to možda nije krivica. Može da bude obično zlehudo zapažanje.

Zaustavio sam se ispred crvenog na semaforu. Neka žena u crnim pantalonama i crnom kaputu sa crnom tašnom upravo izašla iz gradskog autobusa klonulo je išla preko belih pruga.

Pomislih, vraća se iz opšteg u svoj stari, lični život bez radosti. Štaviše, imao sam sasvim jasan utisak da ona tu radost života ne samo da ne očekuje, nego je i ne traži više. Zbog toga sam želeo da je pitam gde kupuje bensedine ili lekislijum, Ali, bilo je neizvodljivo.

Tako poznato?

Moj stari, lični život se i u snovima udaljavao od mene. Kao slab plivač od oštre obale.

Pokušao sam nemoguće. Da ga vratim. Da ga obnovim.

Otišao sam u stari kraj, u deo varošice u kome sam odrastao. Šetao sam malo istim krivudavim ulicama. Smrad iz podruma ostao je.

Kuće su bile samo u malo lošijem stanju. Ali, to nije ništa, mislio sam, jer i ja sam u lošijem stanju. Posle sam u parku seo na klupu na kojoj je Crveni ševio Maricu ili njenu mamu, ne sećam se, dok su oboje uzbuđeni čekali da stigne čuvena autobuska Trojka  koja je iz centra polazila u devet i pet uveče.

Neki lik u beloj državnoj Škodi izašao je iz zelene automatske rampe i radoznalo me pogledao.

Mislio sam da li bi taj lepi japi imao muda kao Crveni?

Zatim sam otišao do Kuglane. One u kojoj sam za male pare do duboko u noć postavljao kegle da ih pijani kuglaši ruše.

Bila je u očajnom stanju.

Starimo zajedno.

Onda sam krenuo u moderni trgovački centar i u prodavnici sportske opreme video maske za ronjenje.

Bile su u obliku astronautskih kaciga.