MILAN TODOROV: DRUGI PUT

 

 

 Gurač dugih šlepova teško brekće dok uzvodno prti duge, duboko opterećene barže. Na krmi je zastava crno ­- žuta. Gurač prolazi ispod tvrđave polako. Tu dole nalazila se poznata gostionica po imenu Mala tvrđava. I u nju je svako bogovetno veče navraćao srećan sredovečni par. Stanovali su iznad gostionice i taj silazak u jeftinu kafanu u kojoj posetioci uglavnom nisu govorili jedno sa drugim, predstavljao je popunjavanje praznine kao zamenu za smrt.

Često sam odlazio i ja tamo, sa ponekom devojkom. Bilo je stvarno pristupačno  i  čak prijatno sedeti u separeu u uglu, opipavati meko žensko koleno ispod stola, piti par piva i jesti najjeftinije jelo na meniju, pržene krompiriće.

U neki kasni sat srećni par je dolazio i sedao za svoj rezervisani sto. Naručivali su, čini mi se, samo žestinu i sve vreme su ćutali onako obučeni kao za sahranu.

Ona je bila krupna visoka plavuša a on je ličio na ostarelog boksera.

Možda je ona još bila lepa, ta žena otvorenog srca a on je možda još imao jak aperkat, ali činilo se da je u njihovom slučaju prošlost, uostalom kao i uvek, potpuno beskorisna.

U nekom trenutku on bi ustao, poljubio je u ruku i žurno krenuo ka kafanskom toaletu.

Plavuša je odjednom postala predmet vrebanja polupijanih lokalaca.

Međutim, ona nije imala ništa s tim. Samo je izgledala beskrajno tužna. Kad bi se bokser vratio iz sumnjivog klozeta svi su se pravili da ništa nije bilo i održavali tu malu očiglednu laž do sutra.

Mislio sam, stvarno sam verovao da će takva biti žena koju ću na kraju voleti potpuno.

Prestali su da dolaze. Možda sam istovremeno i ja prestao da dolazim. Bili amo generacija zaborava.

Svetlost i vreme kao da se prelomilo na svima nama.

Šta bi bilo da je njihov život, a behu stariji od mene bar četrdesetak godina, duže trajao? Mislio sam na nezadovoljstvo, očajanje i bezizlaz u kome su se nalazili sve to vreme, ne pokazujući nijednim gestom taj besmisao.

Bili su kao ikona.

Ili možda ipak ne. Ikone su konačne.  A to sa njima, to lagano klizanje u pustoš, uprkos svim njihovim nesumnjivim vrlim naporima da se održe kao lepe slike za večni kamen, prevarilo ih je više od svih ljudi koji su ih ikada prevarili.

Ali vreme je strvina

Nemački brod stenje dok gura opterećene šlepove Dunavom pune uglja, ruske nafte, ukrajinskog žita iz Crnog mora duboko u Evropu.

Ne znam zašto mislim na onaj par dok gledam zadnja svetla tih tupih brodova? Ponekad je potrebno vratiti se u prošlost da bi se videla sadašnjost.

A može biti i zato što se nikad ništa ne završava u ovoj vremenskoj kapsuli sa viškom smrti sa ratom koji se približava.