U prvim trenucima kad je sirena u tržnom centru počela da zavija jednoličnim tonom niko se nije obazirao. Međutim, ona je nastavila da zavija dok su se svetla, jedno po jedno, gasila.
Tek što sam ušao i nije
mi se izlazilo. Mislio sam kako će mi još jedna opasnost pokvariti dan, odnosno
početak večeri. Onda je rulja jurnula iz mnoštva malih bioskopa u kojima je
zavladao mrak. Devojke koje su prodavale sladoled su krenule za njima ka
izlazu.
Te male ljupke devojke
koje svaki put, po stoti put, pitaju koji sladoled želim i ja im svaki put
objasnim da želim sladoled od maline u čaši. Možda time začikavam ovu meku a
ipak neprijatnu zimu, ne znam.
Uglavnom, stajao sam
pored sladoledarnice kad su i pokretne stepenice prestale da prkose gravitaciji i da
se kreću gore - dole.
Nema pomoći,mislio sam. Sada
je potrebno samo čekati.
Tada nisam, ali sada dok
ovo pipšem, mislio sam na Ibrahima iz Palestine kome je paket humanitarne
pomoći bačen iz aviona pao na glavu i ubio ga.
U svakom slučaju, čekao
sam u tom velikom prostoru koji se naglo praznio. Činilo mi se da bi sada
trebalo da mi ceo život projuri kroz glavu, ako je ovo onaj trenutak kada
nestajem.
Ništa mi se nije pojavljivalo
u svesti. Ni najsrećniji ni najtužniji trenuci u mom životu.
Pitao sam se kako je to
moguće?
Možda se to dešava samo
vrlo mladim osobama u trenucima kada umiru?
Mene su od te vrste
patnje ipak delile decenije kao bedem, kao zaštitni pojas vremena.
Dok sam mislio o tome ljudi
su nastavili da, prilično veselo, napuštaju sve one prodavnice zvučnih imena
poput Zare ili Benetona.
Niko više nije ulazio u
njih, osim, primetio sam, jedne visoke crne devojke u minjaku koja je utrčala
zgrabila prve odevne predmete, strpala ih u veliku tašnu, modrozelenu, te
nestala u masi.
Dve sasvim mlade devojke,
skoro devojčice, koje su do malopre sedele za crvenim stolom sa belim
kučencetom na njemu, što mi je delovalo prilično neuviđajno, ostale su na mestu
i smejale se.
Alarm je i dalje zavijao.
Iz hamburgerija koje su
osatle bez ventuilatora i jakih izduvnih sistema počeo je da se širi odvratni
miris izgorele kože.
Mirisalo je na misticizam
novog sveta.
Odjednom je prestalo da
bude važno obrazovanje. Nastupili su poslednji trenuci biravka Adama i Eve u
raju. Eva je (da li?) pružila ruku ka voćki na drvetu spoznaje i zbog toga
Gospod odluči da ih izbaci iz rajskog vrta.
Dramatičnost farse ponovo ne
haje za znanje.
Elite su izjednačene sa
ološem i najjeftinijim kurvama.
Lik iz obezbeđenja sa
kojim sam se odranije poznavao i sprijateljio kazao mi je da je neki zreo, sredovečan
čovek, ostao u maloj sali bioskopa udobno zavaljen u stolicu u prvom redu i da
je onanisao čak i kad su se svetla najzad uključila.
„Jedna budala više na
svetu“, rekao mi je bezbednjak u malim tesnim patikama.
„Pusti ga“, rekoh. „Možda
je i njegov život dosadan i sasvim običan. Možda to radi kao od bede?“
„Tip je bolestan.“
„Nema zdravih ljudi. Mi sa
ukupnim životom nemamo ništa.“
Gimila je počela da se
vraća.
Devojka sa dugim nogama, bio
sam uveren da je to baš ona, mala kradljicica, takođe. Prošla je pored nas,
mrkog pogleda, hipersamouverena.
„Šta da radimo u sledećem
slučaju“, upitao sam ga i dodao: „Ako se desi.“
Trudio se da sačuva
dostojanstvo svog poslednjeg zanimanja u životu. Videlo se to po svemu.
Uspravio se, spustio ruke niz ono usko crno, službeno odelo i procedio.
„Jebaji ga.“
Нема коментара:
Постави коментар