MILAN TODOROV: SREĆNE SUZE

Pesnici smatraju da je, da bi čovek učinio nešto istinitim, dovoljnio samo da poveruje u to.

Možda.

Međutim, mi i dalje sudimo o ljudima na osnovu njihovog pukog predstavljanja.

Na velikom montažnom zidu postavljene su tamno crvene romboidne koverte. Ličile su na požarne stepenice.

Bilo ih je, tu, u dvadesetak redova, najmanje tri stotine. Međutim, kad sam prišao bliže uvideo sam da se petnaestak koverata sa porukom samo rotira.

Bilo je, dakle, malo manje od dvadeset krupno odštampanih dvosložnih rečenica. Pisalo je:

Harizmatična sam.

Organizovana sam.

Vedra sam.

Neustrašiva sam.

Imam stila.

Duhovita sam.

Posvećena sam.

Lojalna sam.

Nežna sam.

Nasmejana sam.

Radoznala.

Zgodna.

I tako redom. Više nisam čitao, uveren da to deluje neverovatno surovo, toliko zastrašujuće da je veza između te ponude i stvarne žene beskrvna do anemije.

Od žena koje su tuda prolazile traženo je da izaberu natpis na koverti koji najviše odgovara njihovoj ličnosti. Kad to učine mogu da očekuju mali poklon za Dan žena.

Prolazim, udaljavam se brzo.

Mislim na žene koje to nisu. Žene koje imaju običan život, poneku mušičavost... Žene koje filterima toniraju svoj izgled na društvenim mrežama. Žene koje troše sve više pudera za lice i telo. Žene koje smatraju da je ono što su bile ili se trudile da budu - sve dalje od njih kako godine odmiču. Žene u kojima se hzbog toga rađa nesigurnost.

Mislim na žene koje prodaju ribu u hladnim ribarnicama pijaca.

Žene koje smaraju svojim strahovima od bolesti.
Žene koje kasno uveče same spuštaju vertikalne krevete.
Žene koje stavljaju male toplr jastuke na stolice, čak i leti.

Žene koje brzo voze a deluju krajnje nesigurno.
Žene koje daju volane svojih automobila prvom muškarcu koji im se dopadne.

Žene koje nikad ne idu nigde.
Žene u uskim kuhinjama.
Žene koje rade u vojnim perionicama.
Žene koje sam viđao, a bile su sve drugo samo ne savršene.

Umorne žene koje ti, posle zajedno provedene noći, kažu da si uništio njihova najnežnija osećanja.

Žene koje kradu na samouslužnim elektronskim kasama.

Žene koje su nagojene i teške, ali još nose stare mini suknje.
Žene koje održavaju čistim javne klozete.
Žene koje, uprkos svemu tome, imaju svoje trenutke.

Žene koje se večeras, desetog marta, po odvratno ledenoj košavi s posla vraćaju kući, noseći plastičnu vrećicu u rukama, kesu u kojoj su šargarepe, krompir i malo mesa za sutrašnji ručak.

Mislim na ogorčene i osvetoljubive žene, na izigrane žene, na uplašene žene, na žene koje mrze, na žene koje su ružne ali ipak poželjne, na žene koje noćas čekaju ispred zatvora da se izjutra otvore kapije za posete.
Žene koje igraju oko šipke u nekom bučnom baru.

Nesavršene žene koje zbog toga potajno plaču, ne znajući da su njohove suze srećne suze jer bez njih,  čovek je nepotpun.