MILAN TODOROV: RASTOJANJE

 

 

 

 

 

Naravno da ne znam šta je život. Možda je došao iz vode nekog okeana, možda iz svemira ili je božja čestica. 

U svakom slučaju, on je mera za rastojanje. Od do.

Od semena do stabljike sa zrnom na vrhu.

Međutim, ni to sa rastojanjima nije sasvim pouzdano. Nekad mi je svet izgledao mnogo veći, a sad, kad nosim veći broj cipela, 43, svet se smanjio. Da li sam negde pogrešno iskoračio?

Naravno.

Ali, kuće su se smanjile, ulice su se smanjile, čak mi se čini da su se i dani smanjili. Ili je to zbog toga što nam leti ukradu jedan sat?

Volim svoju kuću i radujem se svakom semenu koje izraste u malenoj bašti. Istovremeno, osećam potrebu da bežim iz nje, iz te izvesnosti spokojnog preživljavanja dolazećih godina i zamiranja u travi gradskih parkova.

Divim se svom najdražem uredniku, Kroki iz Dnevnika koji je shvatio da je novinarstvo improvizacija i koji je usavršio veštinu odloženog umiranja. Male Romkinje su tu bile samo ukopavanje u rov bez koga nema opstanka u urbanoj gerili. Seksualista u svojoj dubokoj unutrašnjoj koži intuitivno je shvatio da civilizacija nije u stanju da reši nijedan problem. Ni ratove, ni teške bolesti. Samo priroda radi.

Ja sam šetač koji uveče preuzima pešačke arterije.

Tu, u srcastom kičeraju starog grada nastavljaju se ratovi sećanja, rekonstrukcija, kako je sve moglo da bude a nije i tako to. Lica su bezimena. Mlada lica su nezainteresovana. A stara, kojih je sve manje, kao da se savijaju i mole: Šta još treba da ponesemo i gde?

Deca, kučići, helijumski baloni, prodavci magazina Lice ulice koje svi zaobilaze u širokom luku.

Seo sam na klupu, slučajno iza jedne prodavačice Lica ulice. Uzalud je ponavljala da u rukama ima novi broj. Prošli su samo neki ljudi, njeni, u istom bednom položaju i poljubili je u obraz da bi nastavili pogureni, loše odeveni u neko svoje noćno rastojanje od grubosti i nemilosti sveta novosadskog.

Meni je žao što ovo pišem, Naročito ni je žao što ovo pišem iz novosadske regije koja se sve više pretvara u negostoljubljivi bunker.

Zbog toga se sa brda na kome stanujem autom spustim do mosta, parkiram ga ispred Vojne bolnice, pa pešice pređem reku.

Neki put je hladno. Ali, koliko jutros sam čitao u nekim američkim novinama da je hladna voda jedini prirodni lek protiv zaborava.

A te mlade devojke, te ljuspe ribe plotice u zimskoj vodi, začas se posrebrne a sledećeg trenutka jasno vidiš da je to kresta talasa na malom vetru.