-
Da li gataš?
-Šta
kažeš?
-Pitam
da li vračaš.
-
Radim sve.
-Dobro,
onda ćemo se dogovoriti.
Dijalog
starijeg čoveka sa Romkinjom mlađih
srednjih godina uhvaćen u prolazu. Bez voajerske namere. Zbilja, ko se zovu
ljudi koji uživaju u slušanju tuđih razgovora?
U
svakom slučaju, sa dolaskom toplijih dana život se budi uprkos svim naporima da
ga sasečemo u korenu.
Bruje
kosačice trave. Padaju žute glave maslačaka. Ostavićemo samo mali krug trave za
uskršnjeg zeku. Krug velik kao balon koji plovi gradskim trgom u dečjim rukama
da bi se otkinuo i u sledećem trenutku postao pun Mesec na nebu a devojčica
koja ga je nesmotreno ispustila sad šeta svoju bebu pomalo otečenih nogu žene u
ranim pedesetim.
A
sledeći trenutak je i ruka tog starog muškarca na ženinom ramenu. Više se ne
postavlja pitanje proricanja sudbine. Ona zna da, u suštini, neće biti ništa.
Počela je malo slobodnije da se kreće, ali ruka je ostala na ramenu. Otvorena
šaka je klizila ka njenim dojkama, bestidno.
Slon
od srebrnog papira upravo je prošao zavezan za ram žutih dečjih kolica.
Kakvu
će sudbinu imati dete?
Da
li na svetu postoji isti vetar koji vitla našim životima?
Svi
ti tuđi pojavni oblici u kojima, tonući u veče, nalazim delić sebe od juče ili
od danas.
Da
li na svetu postoji žena koja je uvek sama i koja svoju samoću umnožava u
hiljadu lepih slika sopstvenog, još slabo okrnjenog tela?
I
da li je ta večno usamljena žena ono što tvoj pogled traži želeći da spozna
istinu o lepotici.
Ja
verujem u moć vradžbina. U pojedenu koru hleba iz cigankine torbe.
Bila
je neka Milka ciganka u našem praselu. Moja majka je bila stalno bolešljiva.
Milka joj je pomagala u pranju velikog veša. A kada to ne bi činila, nego se
vraćala iz sela „da vrača“, mama bi meni i sestri uvek dala komadić starog
plesnjivog hleba iz Milkinog džaka.
I
tako, dok su drugi rasli uz snove o bogatstvu mi smo rasli uz mrve iz ciganske
vreće.
Međutim,
red je da kažem da mi zbog toga nismo bili ništa posebno. Mislim, nismo se
mnogo razlikovali od okoline. Ipak, ta vreća Milke Ciganke imala je mesto koje
se ne vidi. Ili ga naša mama nije videla. Zbog toga nismo postali besmrtni.
Sada
se radi na tome. Naučnici u jednom privatnom istraživačkom centru u Oksfordu
uspeli su da zaleče rane na ljudskoj koži dvostruko brže nego inače, koristeći
lek koji podmlađuje ljudske ćelije.
Naravno,
tu se odmah postavlja etičko pitanje milenijuma. Šta ako se podmladimo? Koji
prostor će tada ostati budućim generacijama ukoliko ih uopšte bude?
Starac
joj rukom sklanja kosu sa ramena.
Njena
ramena se pokreću teško kao da pokreću svet.
Ali,
svet se zbog toga nimalo ne menja.
Prolazim
pored tri svoja omiljena ulična muzičara. Dugokosom violinisti, koji ne prekida
svirku, šapnem u uvo:
-Smislio
sam ime za vas.
Ne
kažem mu koje.
On
mora da stoji i svira. Mala obla devojka u zimskom kaputu, premda je proleće,
gleda ga već dugo netremice.
On
stoji ispred mikrofona. Ona stoji u pozadini. Ništa još ne nestaje.
Oni
ne haju za sudbinu. Uostalom, fatum je nešto što ne pripada našoj unezverenoj kulturi.
Njihova sudbina je zrno bibera. Kad postane telo…
Biće
požuda.
Najgora
stara požuda u kojoj je telo kao vazduh ili voda u koju ne ulazi niko nevin.
Jer,
svi ulazimo u požudu sa starim sećanjima, prostrelnim ranama koje su prepune
radosti zbog sećanja na nešto što je prošlo a što se ipak ne oseća, jer je oko
nas grad pun rođaka koji svoje ruke stavljaju na proročko rame nadajući se da
će imati njegovu vlasnicu za manje para.
Dah
ničega…
Da
li ga osećaš večeras?
Нема коментара:
Постави коментар