Novo!
Novo! Novo!
Cirkus
Rivali vodi vas u čarobni svet artistike, iluzionizma, čuda, senzacije, humora…
Posetite
ovaj spektakl!
Gledajte
nove atrakcije!
Uživajte
u vrhunskoj zabavi!
Cene
ulaznica 300 din deca, 500 din odrasli.
Četvrtak
14. April u 18h.
Na
stadionu Fudbalskog kluba.
Kad
sam ugledao taj mali beli kombi sa zvezdicama boje trule višnje parkiranog kraj
puta između dva groblja, pomislih bog te je poslao.
Istog
trenutka setio sam se svog plana da baš tog dana, u isto vreme, prisustvujem
književnoj promociji novog romana D. A.
Ko
je tu sad protiv koga? Osećam blagu zvonjavu u glavi.
Volim
cirkuse. Uvek sam imao čak neku vrstu strahopoštovanja prema njima. Nisam
propuštao nijedno gostovanje čuvenog Medrana na pomoćnom stadionu Vojvodine,
tu, gde je sad bezlični trgovinski centar koga je trebalo posaditi negde izvan
grada a na toj ledini, u centru, ostaviti cirkus.
Naravno, volim i poisca. Iz mnogo razloga.
Da li da
kažem da se nismo nikada fizički upoznali?
I
sad se, tačnije u sumrak, dok sam lagano vozio između dva groblja razmišljajući
o čašici grape pred večeru, pojavio taj beli kombić.
Ličio
je ne breskvin cvet koji je doneo vetar. U njemu je, sa otvorenim levim vratima
sedeo sredovečni čovek koji se obradovao kad sam se zaustavio i pitao ga odakle
je.
Ispostavilo
se da je iz Novog Sada i da je njegov deda šezdesetih godina prošlog veka
osnovao cirkus „Rivali“. On i brat su
nastavili porodičnu tradiciju. Zbog dečjih osmeha, kaže i dodaje da deca nikad
ne glume.
Nemaju
veliki program kao nekad. Sve se smanjilo. Sada imaju samo majmunče i zmiju,
kazao mi je.
A
žena koja nestaje, pitao sam ga.
„Naravno“,
rekao je. „Imamo i ženu koja nestaje.“ Zatim je dodao malo tišim glasom: „Iluzije
i dalje držimo, jer su jeftine.“
Za
njega je nestajanje iluzija, pomislih.
Nisam
mogao da mu obećam da ću doći.
Mislim
da neću doći ni u poznatu novosadsku knjižaru da najzad, možda u poslednjoj
prilici za oboje, upoznam omiljenog pisca.
Mislio
sam o majmunčetu koje je rođeno daleko odavde.
Kanio
sam se, da najzad, odem u mesto u kome sam rođen.
Ponekad
noću, ne preterano često, iz neobjašnjivog razloga pokrivam glavu jastukom.
Vlasnik
cirkusa otvara široko vrata i poklanja mi afišu.
Obrnuta
slučajnost, prelazak prošlosti kao prelazak okeana.
Razmišljam
da li me čovek folira.
Svako
igra svoju igru.
Prešao
je toliko kilometara sa megafonom, zmijom i majmunčetom. Da, tu je i žene koja
nestaje. Ili, ako žena koja nestaje, nije tu?
Verujem
da je tu, možda negde u kabini. Čovek iz cirkusa mirno pije kafu iz malog belog
plastičnog termofora. Takav mir odavno nisam osetio u sebi.
Posmatrao
sam ga krajem oko i želeo da ličim na njega, da više ne budem rob neodlučnosti.
„Deca
su najzahvalnija publika“, ponovio je.
Naravno,
druže. Ona su još gladna svega, premda nikoga nije lako nahraniti iluzijom.
Lako
se jedino gine. Uostalom, druškane, preko puta ovog groblja je kasarna, pa ti
sad vidi.
Dakle,
neopozivo mislim da je snaga samo u ovom čekanju. Ti piješ kafu ili čaj iz
mutnog termosa i čekaš nešto što ne znaš kako izgleda.
Ja
prolazim tuda i čekam odjek dovršavanja sveta.
Jednog
mog starog prijatelja, tada mladića sa „zlatnim penisom“, neka fina udata dama
je na vrhuncu strasti popišala. Na njegovo unezvereno pitanje šta radi, gospođa
je vrlo staloženo odgovorila da ona kad uživa – uživa potpuno.
I
svet i cirkus traju, jer im se tako hoće.
Nema
tu nikakvih skrivenih značenja, premda bismo mi to hteli.
Pozdrav
uzdignutim palcem i kažiprstom u mimoilaženju u zaglibljivoj stvarnosti.
Ipak,
neophodno je stalno imati veru u ono što pišem.
Na
moje reči ležu dobri i zli dusi a anđeli vrebaju da nas spasu od želja i, za
sada, nejasnog smisla našeg postojanja.
Nema
tu cirkuske zmijice kojom se plaše deca, ni majmunčeta koje vozi bicikl.
I
nije stvar u biciklu, belom, dečjem. Nije stvar ni u zmiji.
Skoro
da sam uveren kako je veličina cirkusa u izostanku sujete, u klovnu koji se
udara po nosu a iz guzice mu ispadaju rolne dnevnih novina ili špulne
raznobojnih kanapa i takve lake, bezbrižne i nevine stvari.
Ipak
sam otišao do knjižare. Po običaju, kasnio sam. Video sam neke profile. Nije
bilo mesta. Nikog nisam poznavao. U trenutku mi se učinilo da prepoznajem jedno
žensko lice, a u sledećem ono je iščezlo u moru sličnih.
Da
li je to priča o ženi koja nestaje u cirkusu?
Možda
je suština problema u tome što u književnosti nema fizičkog tela?
I
ja, poput cirkuske žene, sada jasno osećam da ni mene nema.
Razume
se da to niko ne primećuje, ali večeras su neki ljudi nestali. Grad ih je
amputirao.
„Gde
si, šta radiš?“
„Ne
radim ništa.“
A
znam držao je u centru grada prodavnicu dečjih cipela.
„Rastajem
se.“
Znao
sam ih. Bili su divan, skladan par. Ona, uvek za malo bolja od njega.
„Zašto?“
„Ne,
nije u pitanju nijedna druga žena ni drugi muškarac.“
„Zašto,
onda?“
„Zato.“
Ne
mora me se ticati tragedija drugih, ako je sve zapisano u zvezdama.
Uostalom,
u horoskopu koji mi redovno, bez pitanja, šalju na profil na društvenoj mreži
unapred znaju šta će sa mnom biti sutra.
Da
li ću mahati dobrim ljudima negde daleko?
Ili
ću na dobroćudan način podmetati ljudima zmiju.
Ali
zašto zmiju.
Neke
žene, ljubiteljke romana D. A. i večeras se uspešno prilagođavaju padu vazdušnog
pritiska, što je nesumnjiv znak da se vreme kvari.
Нема коментара:
Постави коментар