Mršava je razlika između privida i stvarnog života. Ovom ulicom malo ko prolazi. Mislim, skoro niko ne prolazi pešice. Prolaske u tutnjavi polovnih nemačkih automobila ne računam u stvarno. To je samo tumaranje duše u potrazi za iščezlim smislom. Ili neka neobjašnjiva glad da se dosegne, ionako neizbežna sutrašnjica, ali pre vremena. Dugo mi je trebalo da shvatim da prava snaga nije u oktanima i brzini koju oni daju, nego u susprezanju sebe.Kočnice su vam dobre, rekao mi je mehaničar u auto servisu prilikom tehničkog pregleda.Trebalo je uključiti se u dan. Kamioni su tutnjali. Svako malo udarili bi pešaka na prelazu. Kamioni iz Bosne, Slovenije, Hrvatske… Svi su nas gazili.Vlasnici radnji na glavnom drumu mogli su samo od slika pokojnika prodavanih rodbini da žive mesecima. Ali, svi smo oslepeli. Ne vidimo se. Živimo u nekoj uvežbanoj sigurnosti. Niko ne sme da iskorači.Recimo, ona usamljena debeljuškasta plavuša u jutarnjem kafeu, koja ne diže pogled pola časa i ispija prvu produženu kafu s mlekom još narednih pola sata.U kafeu je slikarski kolorit. Na štafelaju započet pa napušten akt. Štikle, duga linija bedara koja istovremeno mami i ne obećava ništa unapred.Sve mi je to odviše poznato.Pada kiša. Majske kiše su zlatne.Otićiću u šume. Vrbove šume su pune pečuraka. Pohovaću šumsko pile i biću srećan ako se pokaže da je meso vrbovače identično najmekšoj piletini. Zaustavljam tek registrovan auto na zabranjenom mestu, ispred apoteke. Lek se, valjda, računa kao opravdan razlog za hitan prekršaj. Četiri upaljena svetla žmigaju. Dajem recept ne baš staroj ali tromoj apotekarki u drogeriji Lylli. Češkam se dok ona odlazim u druguProstoriju da kopira lekarski recept. I tako, nje nema, pa nema.Plašim se, dobiću kraste od češkanja.U nekom trenutku mi se javi sumnja. Da li ona zna više od klišea koji tajno stanuju u značenjima latinskih slova.Ipak, suština je u mesu pečurke i ljudskom mesu. Tačnije u dodiru.Suština mesa je u načinu na koji opštimo sa njim. Moja sestra, koja je četiri godine starija od mene, ne kupuju mleveno meso od kada je na nekom televizijskom kanalu videla kako melju crve (pune dobrih proteina, naravno) u smešu za roštilj.Uzimajući u obzir da i sami posle postajemo neko meso za crve, mogu da razumem njen strah.Vozim tek opran auto po blatnjavom nasipu. Razrovali su ga kamioni koji istovaruju cisterne sa fekalijama u gradski senkrup koji se posle lagano utapa u Dunav. Tu su i kamioni neke gradske firme koji grade laki drveni mostić iznad korita fruškogorskog potoka. Pamtim da je nekad na tom istom mestu bio mali, stameni kameni mostić ali su ga, ko zna zašto, porušuli. Kod nas je sve između rušenja i ponovnog građenja. Ćuprija na Dunavu u kojoj je ostavljen otvor za sise kojima nas doje mlade dojkinje.Kao da su mostovi i ženske grudi, odnosno mesnost kategorija u kojoj postojimo.Kažu da sam sisao do četvrte godine. Ne znam. Da li to otkriva neku tajnu o mom postojanju? O rastavljanju mape sudbine na sastavne delove u kojima ženkse ili prethodno majčinske grudi igraju ulogu onog što dolazi kao konačnost našeg života, naših emocija i strasti mahom pogrešno usmerenih.Meso šumskog pileta je, kažu, najbolje iza Prvog maja.Gazim po debeloj mahovini. Čamac kojim krivolovci love spava pun vode u žabama prepunoj bari. Zelen je i lak. Još je hladno za vrbovače, koje kad se vešto pripreme postaju basnoslovne u pogledu ličnih gastronomskih doživljaja.Nedavno sam nekoj ženi ranih šezdesetih rekao da sam zadivljen njenom energijom u tim godinama. Mislim da se uvredila. Nije mi ništa odgovorila. Pobrkao sam stanje stvari i ono što je privuklo moju pažnju. Meso ženstvenosti, meso starih dobrih dojki od kojih drhtimo i nehotice usmeravamo sve u čemu smo od rođenja – prema sebi.Što se tiče gustine iskustva u tim stvarima, ono nas neprestano draži.Sisao sam sve svoje devojke, kaže moj najbolji prijatelj. Mrzim zabrane. Telo nije pancir, premda je rat tu blizu i meso nije topovsko, bar ne za sada i šta mi je trebalo da se pokazujem slabim sada na ulazak i zagasitost kože kao znaka mekote i ljudske slabosti. Hoću da budem nov. Ješću krilca žaba. Možda sve leti. U barama su rode. Sve jedno drugo jede. Samo anđeli jedu paučinu.
Нема коментара:
Постави коментар