Grad
u kome živim već više od pola veka je moja jedina otadžbina.
U
moju otadžbinu stižu razni jezici. Dvadeset prvi vek je srednji vek krstaških
ratova. U Dunavskoj ulici čujem ruski. U Zmaj Jovinoj majka i sin od sedam ili
osam godina šutiraju plastičnu viljušku i sporazumevaju se na arapskom jeziku.
Danas
su mi bila dva Rusa, pobegla od rata.
Ali,
nepoznati ljudi i nepoznate žene žive sa nama godinama.
Ništa
to nije novo. Možda je nova samo istina da se ne poznajemo.
Koliko
imaju godina?
Zašto
je to važno?
Njeno
telo je nepoznata daleka teritorija.
Samo bez zaljubljivanja, rekao sam momcima koji su sa mnom ispijali vino.
Nikada
se nemojte zaljubljivati dok ste u izgnanstvu.
Ne
znam zašto sam im to rekao. Oni su se saglasili. Loše smo se sporazumevali.
Užitak,
piće, brzo prijateljstvo koje nestaje sa hvatanjem spoljašnje kvake.
Bio
sam zaista protiv zaljubljivanja. Ne samo večeras.
Bio
sam u gradu. Uobičajena ruta za savladanje zimske samodovoljnosti. Padala je
kiša. Sklonio sam se pod staklenu strehu Tanurdžićeve palate. Pored mene je
stajao čovek pedesetih godina gorštačkih tvrdih jagodica. U neko doba pod krov
je utrčala i žena u šarenim pantalonama koja je sve vreme psovala nekome majku
srpsku i pretila da će se toj osobi napiti krvi.
Obojica
smo se malo odmakli od nje. Kad je otišla, a kiša je još lila, pogledali smo se
zgranuti. Bila je odvratna, Besprizorna, nekulturna i, svakako, na svoj način
nesrećna. Nismo to rekli. Gledali smo je ćutke, uvučeni u svoje vodonepropusne
kapuljače.
-
Ferhatović, reče. – Načelnik patologije u S.
I
ja sam se njemu predstavio. Video sam da mu moje ime ništa ne znači.
I
sve vreme dok je iznenadna, ne preterano jaka kiša, padala nad gradom, trudili
smo se da obuzdavamo svoja osećanja.
Kiša
je padala.
Imam
neki ožiljak na desnoj šaci koji sam u džepu, potajno i nevidljivo, pipkao sve
vreme.
U neko vreme on reče, mada ga nisam ništa pitao, da se strašno potrošio. Patolog
je i to ga užasno psihološki opterećuje.
Povremeno
bi pored nas protrčala poneka mlada oskudno odevena devojka svežeg tela.
Čekali
smo da prestane kiša.
Mislio
sam na devojku, jednu davnu devojku koja mi je rekla: Zažmuri, ne smeš da me
gledaš dok se presvlačim.
Presvlačila
se u mračnoj i hladnoj sobi iznad one u kojoj smo slavili rođendan njene sestre.
Ušao
sam u sobu za njom i rekao joj da se slobodno skida. Neću gledati.
I
zaista sam sklopio oči.
Ona
se razodevala savršeno polako i tiho. Čak je uključila i tihu radio stanicu u
pozadini.
Pitao
sam je kako se zove.
Rekla
je jedno od običnih, neprimetnih imena.
Otvorio
sam oči i video kako navlači bele hulahopke na butine.
Noge
su joj bile spokojne i čvrste.
Sada
možeš da gledaš, rekla je.
Miris
jabuke. Toplota ispod malja trbuha. Sve se razlilo bez ostatka.
Izašli
smo u sobu sa veselim društvom. Niko na nas nije obraćao pažnju.
Ona i ja smo nastavili sa ćutanjem.
A
sada mi se dešava isto.
Kapljice
želja se sabiraju kao ove ranoprolećne kapljice kiše.
Ispod,
bubri vlažna zemlja.
Нема коментара:
Постави коментар