Ne
mogu više da čitam opise stvari. Kad naletim na pripovetku ili roman koji počinje deskripcijom
odmah to odbacujem.
Liče
mi na nasumične selfije iz obrnute kamere na telefonu na kojima sam deblji nego
u prirodi. Možda to nekom odgovara. Mislim to uvećavanje mere, ali ja sam sada
u vremenu kada želim da zaustavim neke stvari. Te stvari će neminovno doći. Ja
to znam. Međutim, moj napor da sve držim u napetosti između juče, sada i sutra
je potreba da se prevlada strah koji još ne postoji, ali će doći.
Sutra
će padati kiša, kažu, iako je lep dan. Štaviše kiša će padati već noćas. To
znači da će kišne kapi udarati kao da se utiskuju u mali drveni sto i dve
drvene stolice uz njega koje su označavale početak novog leta. Leta koje su
čuje kako dolazi. Gugutke se tuku u svelim krošnjama sve neotpornijih borića.
Gušter u kamenu pokušava da odgrize drugom gušteru rep.
Mutni,
dugački brod plovi ispod vardinskog mosta. Gura dve barže pune nafte. Na
guraču, u blagoj senici ispod kapetanskog mosta, dva dežmekasta muškarca sede i
ispijaju svoja večernja pića. Iza, na jarbolu vijori nemačka zastava, koju
između boja tolikih zastava raspoznajem uvek po crnoj u trobojci.
Gušter
koji je pokušao da odgrize rep znatno većem gušteru je šmugnuo pod kamen. Kuda
ćeš gušteru, a tek si započeo gozbu?
Rat
je blizu.
Šta
nam je ostalo?
U
parku sede mladi parovi na travi sa decom koja se igraju tu okolo. Sve se svelo
na mikrokosmos. Drži se, dušo, jer ti drugo nije preostalo.
U
tržnom centru prilazi mi mlada Romkinja sa uvećanim trbuhom i traži novac da
nahrani sebe i dete.
Ne
znam šta misli o svima koji je odbijaju. Život je pun progutanih reči.
To
me ne čudi. Zar nisu naučnici najzad potvrdili da pečurke, svojim električnim impulsima
razmenjuju oko pedeset reči iz ljudskog vokabulara?! I sve to se milionima
godina odvija u vlažnom gustišu, na drveću pa čak i u gomilama smeća koje rastu
u šumi.
Ipak
suze i osmesi ostaju nama.
Ali,
šta se duže pamti?
Suza
ili osmeh.
„Ja
nisam kao ti da pamtim samo…“
Zaboravio
sam šta. Namerno sam zaboravio.
Dunav
je sada nizak i smrdljive bare u koje se spuštam sa ushićenjem, jer tu
pronalazim život ugljenisanih stabala sa minijaturnim kolonijama mahovina,
govore mi da ništa nije konačno jer se sve u život vraća kao pohotna ruka koja
vrluda praćena odvratnim okom željnim odurnih opisa.
Za
čoveka izvesnih, ne preterano dubokih godina, na raskrsnici na kojoj se čovek
posvećuje ili čitanju i putovanjima On, naš Pesnik se bez mnogo premišljanja
smesti u ono što misli da je preduslov, ne za novi život, jer to ne postoji,
nego za ono što naziva Bibliotekom žena.
Tu
sve mora da bude vrlo precizno arhivirano.
Sa
kojom je išao u bioskop ili pozorište.
One
kojima je, od honorara pisanjem za novine, plaćao večere i mala vina.
Ili
one koje su mu, za porciju podgrejanog pasulja i dva ili tri vinjaka,
dozvoljavale da radi sa njima šta hoće.
Ali,
suština ovih odocnelih pogleda odnosi se na nevidljive žene. One koje se
iznenada pojavljuju potvrđujući njegov rani strah da ovaj grad ima sve više neznanaca.
Ili,
pitao se, kako se već zovu te nepoznate ženske figure sa neodređenim obećanjima
koja su svakako nadahnuta nekim njegovim poluzaboravljenim mladim snovima.
I
sada ne postoji protest kome bi se Pesnik pridružio.
Samo
razmišljanje o ženi koju je skoro upoznao kada je bio, činilo mu se, spreman na avanturu.
Na
obodu parka seo sam na klupu. Golub je došao sasvim blizu i kljucnuo me u vrh svetlih
antilop cipela misleći da je mrva.
(odlomak)
Нема коментара:
Постави коментар