RATKO DANGUBIĆ: ALAT

 

 

 

Prvi je dan proleće, može da bude bilo koje godine u ovom srećnom veku. Sedeo je s njim za stolom u trpezriji, žena mu je umrla pre dve godine, pili su kafu koju je dobio na dar od nekog ko je mislio da joj je istekao rok, on nikad nije verovao da datum određuje valja li nešto za upotrebu ili je za bacanje. Posle dvadesetak godina provedenih na ulici, nagrizla ga reumu, izjeda, i shvatio je kako je vreme da ga sin nasledi u poslu, dugo ga je štito od ovog, ali od nečeg mora da se živi. Sin sigurno nije više toliko mali, možda on i ne želi da se odrekne bezbrižnoszi, ali vreme je da vodi sam sebe kroz život. Poklonjena su mu davno drndava kola, Nemci ga zovu Trabant, ali se kotrlja, ima ulogu. Smestio je osamnaestogodišnjeg sina pored sebe u auto, već ga ovaj moli da krene na obuku da vozi, ali govori mu  da je rano, a trebaju i pare. Imaju malu kuću iza Mirijeva, dve sobe, kuhinju i od skora, hvala Bogu, i kupatilo. Žao mu je da ima samo jednog sina, život je takav, kasno je-nema se kud. I rešio tata Ciganin da, konačno, uputi naslednika u posao koji on godinama radi, baš ovoga prolećnog jutra. On nema priliku za stranu, a ni domaću penziju, a i da ima on je voleo svoj posao.

Krenuo je sa sinom niz ulicu, svečano se on obukao, sin nije, izabrao je svoju raskrsnicu, njegovo iskustvo je ogromno, ovde je najprometnije, blizu je skupa pekara, s jedne strane, a i samoposluga s druge strane ne manjka. Gledao je kako se sunčevi zraci pomaljaju između krovova, kao i godinama ranije. Pre podne je, zaista, kad ima sunca, ovde lepo, ovo je  sunčana strana, tako da može da se sedi bez smrzavanja, uz donetui čaj u termosu. A sina je majka upisala u srednju, ali, hajde-nateraj Ciganina da uči nešto osim da udara u kakvu tamburu ili razvlači harmoniku. Odustao je posle prve godine u kožarskoj. “Sine”, rekao je tata Cinganin, meni se nigde ne žuri, a sin je odgovorio: “Ej!” Onda mu je rekao da pogleda ono drvo, tamo iza njega je javni WC, kad mu zatreba. I sin je izvadio jastuče na kome će da sedi, smestio sa kako ga je matori savetovao, osmehnuo se, stavio naočare za sunce kupljene na buvljaku, jeftine, kinesko smeće, tek da deluje kao slepac i rekao da je sve razumeo. A otac ga je pitao gde mu je šešir? “Kakav šešir?” A gde mu je kartonska kutija? “Kakva kartonska kutija?” Matori se nasemjao, upitao ga kako misli da prosi-”bez alata nema zanata”.