MILAN TODOROV: DODIR KUJE

 

 

Kada vidim ili osetim da mi se približava ono što sam dugo priželjkivao, kao po nekom pravilu, počinjem da se izmičem.

Već sam kazao da sam junak nove epske poezije, takozvanih kukavičkih junačkih pesama.

Taj tajanstveni a sramotni instinkt me još nije izneverio. On je kao dobar lovački pas. Lovci, inače, imaju običaj da tobože slučajno u lovu ubiju sopstvenog goniča ili ptičara ukoliko nisu zadovoljni njegovim radom u čestaru.

Tako sam došao do svog najboljeg psa. Neki neugledni lik je tu pametnu kuju nemačkog kratkodlakog ptičara pronašao u ritovima blizu grada, ustrašenu ali pitomu i doneo je na buvljak gde sam je odmah zapazio na gomilici strnjike i budzašto kupio. A ona je mene kupila kad mi je u kolima, dok sam menjao brzine, čučeći ispred suvozačevog sedišta, u jednom trenutku bojažljivo dotakla mokrom šapom po nadlanici.

Ne treba da pominjem kako pametnijeg psa nisam imao ni pre ni posle.

Ali, bila je svojeglava kao većina ženki.

I ne bih o njenom kraju koji je, uostalom, sama izabrala. Mada je njen kraj bio junački.

Okrećem se posmatranju Meseca da bih otkrio kakvo će vreme biti narednih četiri ili pet dana. Seljak sam. U stvari više nisam. Bio sam seljak u vreme kad me je politika ostavila bez posla koji sam voleo. Tada sam bio prinuđen da učim od prirode. Od društva sam naučio da ono skoro pa ništa ne vredi. Prevrće se.

Međutim, kosmos se ne prevrće oko Zemlje. Upravo je obrnuto. I zbog toga uvek posle punog Meseca, koji je nastupio juče tačno u petnaest sati, u vreme kada on počne da slabi nastupa period mladine, koji uvek obećava kišu.

Možda nije dobro to znati. Kao što nije dobro nanositi uspomene preko sadašnjosti, jer to samo isušuje ionako slabačak potok koji nam donosi ushićenje životom.

Ipak, to nije ono o čemu mislim skoro stalno. Mislim o tome kako nas vreme zavodi da ne bismo naslutili dalji sled događaja.

Danas sam sreo pravnicu iz radija. Umro joj je muž sa kim je živela na daljinu. On u stanu od 35 kvadratnih metara, ona u kući koji su zajedno gradili. Živela je tu sa ostarelom roditeljima. Nepokretnu majku je negovala dvanaest godina. Oca sedam meseci. Živi sa ćerkom koja je prevršila četrdeset godina i nije udata. Svojevremeno sam mislio da je bez ideala. Međutim, sad mi je sasvim jasno da su nas svi ideali osramotili.

U putnom koferu žena nezadovoljna životom, lokalna lepotica, krije stari crni korset.

Muškarac, koji je nekad bio muškarac njenog života je i voleo i nije voleo taj korset. Imao je tri kopče tamo gde se susreću nebo i more. I uvek se, u bunilu strasti pitao zašto se nužda nežnosti tretira kao računica broja tri.

Moj omiljeni ulični violinista svira na violini Pukni zoro.
Nešto nedostaje.

Pitam ga šta je, brate.

Nema publike, kaže ne prestajući da gudi.

Ubacujem mu u šešir stotku. Svako veče. Bez obzira na oskudni repertoar. Uvek je važno pokušavati. Pokušavati. Pokušavati, beskrajno.

Dodiri nepoznatog sveta jednako su važni kao i intimni dodiri dok građani prolaze kao izgubljene godine.

Vreme je vetra. Niko ne zna kakav će biti otkos sledećeg leta.

Nebo je nisko i mogu da ga dodirnem rukom. Ako ima živih bića u Mlečnom putu sada nas vide.

Zasadio sam i brest i kesten i javor i tamjaniku belu i crnu.

Kako se osećao onaj koji je, posle boga, započeo svet?

Frilenserke, završite ga znakom svog tela.

Ne znam zašto, ali čovek uvek mora da se pravda.

Ubodite me nožem u srce, ako tako mora da bude. Hladno oružje je opet u modi.

Nož, nož u slaninu. Nož, nož u slabinu.

Ali šta ako postoji sudbina?

Ne znam kad sam se rodio. Ne znam kad ću umreti. Šta je prirodna smrt?

Da li naši duhovni oci imaju onu stvar?

Pravnica iz radija mi je, stojeći na jednoj nozi na ulici, saopštila pravu stvar.

Ne zanimaju me bolesti koje će me snaći. Brinem za generacije posle nas. Da li će ih neko voleti?

Ne znam. Japanci su izmislili električne štapiće koji stvaraju osećaj slane hrane kada se njima jede nesoljena miso pasta ili soja sos.

Ako se naši fizički prostori sužavaju, možda je to pionirski pokušaj rešavanja problema. Svet bez dodira. Samo pojačivači emocija svetlucaju u mraku. Ne moram da te pipnem da bih osetio da si tu.

Žene imaju dve noge i dve ruke, ali to se nikad ne zna.

Imao sam devojku koja nije htela, dok joj ne platim piće ili večeru. Ne, nije bila alkoholičarka. Bar tada.

Bila je vera za večeru.

Ljubav i novac. Seks i gnjavaža.

Bila je u pravu. Imala je svoje principe i njih se uvek čvrsto držala. Jedno veče sam u belim farmerkama klečao, ali uzalud, Znala je da nemam novčić u šaci. I sad ne želim da se bacam kamenom na nju. Ona nije oduzimala meni ništa, jer to nisam bio ja. Stalni ja, nego onaj koji je trenutno bio u mom telu. Onaj koji sada ulepšava svoje staro lice na Fejsbuku možda je samo ona kuja, ona dobra žuta kuja odbegla od lovaca koji ubijaju neposlušne, u močvare i koja je jedne večeri uhvatila trenutak otvorenih vrata i otišla u močvaru gde je jedva izbegla smrt.

Ta kuja je, a da to nisam ni slutio, postala geografija. Pustinja koja kroti ponos.

Zašto se javljaš?

Zašto mi se javljaš sada?

Zašto ne štitiš životinje? To je danas tako moderno.

Otišao bih. Ali, gde?

Na drugoj strani jednako svetli grad.

(odlomak iz novog romana)