MILAN TODOROV: PROSJAČKE GODINE

 

Postoji taj neki sajt za istinite erotske priče. Zaboravio sam kako se zove. Posetio sam ga na nagovor jednog dobrog starog prijatelja koji je povremeno pisao za njega. Bio je razveden i mogao je komotno da se prepusti najintimnijim ispovestima.

Ipak, moram da priznam da sam ga jedva nagovorio da mi oda adresu sajta. Obećao sam mu zaštitu lika i dela.

Posebno zbog toga što ga jedna dama, naša zajednička poznanica, ugledna ličnost iz kulturnog miljea grada optužuje za neovlašćeno iznošenje njihove intime.

Bili smo još mladi, Postepeno, kako smo starili bili smo sve više napaljeni. Bili smo današnji ljudi. To je kao neka bolest. Ako je priznaš nije ti ništa lakše fizički. Psiha je tu glavna. I hormoni.

Žena sa kojom je spavao nije bila više u cvetu mladosti. Viđao sam je na pijaci, neobično razodevenu, u crnim helankama koje su isticale njeno zrelo telo. Možda već prezrelo, ali telo koje bi se lako dalo nagovoriti na greh.

Imala je tačno onoliku trunku stida koja je nužna za građanski protokol.

Međutim, taj moj prijatelj, koji nažalost nije više među živima, voleo je da je drži za kosu dok je tuca otpozadi.

Naravno da to ne bih znao, da on to nije napisao u svojoj priči objavljenoj na onom opskurnom sajtu. Upravo tim rečima.

 

Ona mu je, navodno u tim scenama pričala da bi se tucala sa svakim muškarcem koji naiđe.

A sa njim, pitao je prijatelj, aludirajući na mene.

Ne znam šta mu je odgovorila. Nikad mi to nije rekao. Nije bilo važno. Bila je njegova prolaznost ili knjiga pala  sa stola.

Viđao sam je i posle, kad su se ne znam zašto razišli. Na onoj ubogoj pijaci na kojoj su nesrećni Krajišnici preprodavali krompir i kupus.

Bila je još kitnjastija. Nosila je, mislim, ćerkinu odbačenu garderobu i šminkala se neumereno. Ličila je na osobu koje je preživela sopstvenu smrt a da toga, naravno, nije svesna.

Kad bih je ugledao, a to je bilo uvek iz daljine, pitao sam se ako je sve što nam se dešava posledica nečega, šta je onda samo naše.

Možda pupak. On je centar svemira i novog života. Plašim se da gledam svoj pupak. Kad bi on pričao sve što zna, možda se niko ne bi rodio.

Pupak je čvor onoga što nam se dešava. On je, u stvari, pristanak na zatvor u zamenu za život.

Možda zbog toga nijednoj ženi sa kojom sam spavao nisam gledao u pupak.

Jedna od njih je išla preko reke, mostom, u novom belom mantilu sa izrazom lica tako da sam se u automobilu istog časa odrekao volana i prekrstio.

Bila je ona koja se davala za večeru i piće.

Šta joj se, u dugom međuvremenu, desilo?

Prijatelj koji bi mi to opisao u erotskom magazinu je mrtav.

Ona njegova ženska je, svakako, od onih koje me mrze.

U godinama smo, draga, kada ništa ne zavisi od nas.

Ali dobro je, baš je dobro što si i ti posle toliko prosjačkih godina postala jedna od nas uzaludnih.

Živela.