MILAN TODOROV: KRUG

 

 

 

Faza sakupljanja beleški za novi roman je izašla iz okvira onoga što se zove fikcija i počela da se prepoznaje u akterima sličnih doživljaja.

To je poput stepeništa u novoj kući. Jednog dana odjednom primetite da je neka kamena ploča u njemu uglačanija od ostalih. Kao da je više korišćena prilikom ulaska i izlaska iz nje.

Moram se odlučiti. Šta, u stvari, hoću.

Ja znam da je stvarnost zbir lažnih a sasvim jasnih slika.

Recimo. Poplava tih selfija koje kad uveličaš vidiš sopstveno lice u svetlu koje ne želiš.

Žilice na obrazu. Pa, hromost oka, ako tako može da se kaže za odsustvo jednakog refleksa oba očna živca. Gledanje i osećanja su pomešani. Toplo i hladno. Biografija poznatog glumca u izlogu knjižare zove se Blistavo i strašno. Prolazim i mislim koliko ga je oblikovala umetnost celuloidne trake. Seći ruke na čašama. Piti krv i vino. Ne može to a da se posle, u nekoj zvaničnoj melodrami zvanoj život, bolest, trpljenje do prirodnog kraja – ne pokaže kao lični fizički kraj.

I tako to ide. Izbor žrtve se stalno smanjuje.

Zatim se tu pojavljuju i moji mrtvaci.

Znam da ljudi o tim  stvarima ne vole da čitaju.
Ponešto sam proučavao. U Svetom pismu, naročito u njegovim poslednjim poglavljima, u Otkrivenju Jovanovom, Otkrivenje je napisano već oko 95 godine po Hristu. U njemu je bog predstavljen kao vrhovni gospodar svemira i ljudske sudbine.

Bog, zatim daje Jaganjcu, odnosno Isusu, moć da uništi sve nedaće: bolesti, glad, ratove.

Ali bog ne daje Jaganjcu sposobnost da uništi neprijatelje, nego sposobnost da ih preobrazi.

To znači, onjuši i pobegni.

Žene sa psima koje šetaju predveče gradom. Ili se fotografišu u cveću za koje sam tek nedavno čuo fantastičnu definiciju po kojoj cveće, jedino ono,ima nadzemaljski glas.

Ponekad osmotrim učtive gradske pse na uzici. Između mesnatih usana ne vide se zubi. Izgubili su borbenu simetriju zveri od kako je postalo tako prihvatljivo udomljavanje napuštenih. Koga? Čega je to procvat? Humanosti ili se povodljiva gradska duša priklonila kočopernijem svetu životinja na ovom operskom dvoboju koji će nas, ipak, uvesti u katastrofalni i mahnitim napad.  Teško razlikujem ženke od mužjaka.

Da li je to trenutno detektovanje važno samo u odnosu na žene?

Šta je bespolnost koja je toliko moderna i kojoj se daju unapred sva prava?

Kog pola je voda? Mislim, izvan gramatičkih pravila.

Kog pola je bog za sve nas?

Šetam tvrđavom iznad grada. Osmatračnicom budućih ishoda. Ne znam kakvi će oni da budu.

Moj novi podstanar još ne živi u stanu koji sam mu izdao. Kaže mi da čeka toplije dane da bi ga okrečio.

Možda sa zabata tvrđave njegov pogled ima u sebe urezan pogled svih mrtvih prethodnih posmatrača. Julija iz mog romana.

I žena koje mu se rasno otimaju dok nas otužni scenario rata, tu blizu a daleko, steže kao medaljon sa voljenim likom.

Mene, grubo prenutog iz uverenja da nam  dolazi, sve dolazi iz zatvaranja nebeskog kruga.

Jer nebeski krov je kružan i ovi naši slabo prikriveni pokušaji intimnih orgija otkrivaju unapred fatalni ishod.

Zar tebi niko nije javio da je izvesnost strogo zabranjena?