Nešto
pre devetnaest časova, možda samo desetak minuta, čovek, dežmekast, plav –
zatvorenih očiju u stojećem stavu izlaže se poslednjim zracima sunca.
Poslednje
pošasti učinile su da se ljudi vraćaju paganskoj veri kao poslednjem pokušaju
bekstva od nemoći sveta.
Čovek
stoji isturene brade, sklopljenih očiju sve dok Sunce ne zađe za malu
ravničarsku planinu.
Vreme
je, mislim, za ciklus kukavičkih junačkih narodnih pesama.
Ja
sam već spreman. Bole me stopala. Zatim, bacam sve više hrane a pritom
razmišljam o nejestivim biljkama, poput divljeg kestena u parku ispred stare
kuće koji cveta neverovatno krupnim cvetovima.
Zlatno
doba miriše na dosadu.
Zašto
su crkve i katedrale uvek na istim mestima ako se čovekov život, kao što
svedočimo, menja naglavce?
Uzgred,
sat na pravoslavnoj Sabornoj crkvi nedeljama žuri deset minuta u odnosu na
časovnik na katedrali. Otkud to? Zar
nije našem narodu najpotrebnije strpljenje kako je svojevremeno govorio
vladika?
Mekane
šake rukovanja.
Znali
smo se.
Beše
to nekad.
Doba
vlasti.
A
onda je došao rat ćutanja. Titanik je bio nepotopljiv dok nije potonuo.
Šta
ćemo sa dušama koje su otišle na dno?
Ali,
pustimo to.
Pesniku
je bilo dosta grožnje prilikom novinarskog radnog zadatka da cenzuriše
patrijarhovu uskršnju poslanicu u kojoj je budući svetac poručivao da se
odreknemo oholosti.
Ali,
kako?
Svaki
prosjak ispred crkve kome si spreman da daš dvadesticu opominje te da si ohol.
Dete,
kome, u prolazu daš besplatni reklamni balon Deklatona, opominje te da si ohol.
Mlada
žena u uskim sivoplavim rastegljivim pantalonama svojim dugim nogama i malom
guzicom (opet tako neshvatljivo modernom), dok gibajući se u kukovima hoda
ispred tebe - podseća na oholost mladosti.
U
svoju odbranu mogu, uzaludno, da kažem da vidim sve te pogrešne satove, sve te
guzice u magnovenju, svu tu decu rasutu u potrazi za materijalnim balonima od
helijuma – ali da sam umoran od doslednosti. Umoran od nasledstva. Užasno me
podsećaju na moj pokušaj da u svakom trenutku svog života budem nastavak sidra u
pesku varljivog mora, bare, okeana, močvare, kišnice dobre za masnu kosu.
Iz
Epidemiološkog štaba javljaju da su se sada pojavili krpelji opasni i po ljude.
Navodno, ako vas ubode takav, vi nećete dugo ništa osećati, ali jednog dana…
Jednog dana biće kasno za nas. Nikoga neće biti da nam kaže kako mu
nedostajemo.
Sunce,
melemi, trave – sve džaba.
Izlazim
u ovaj grad svako veče kao u kožu koju
sam odbacio i sada se smešim očima na mrtve gradske prizore, na polugole
lingvistkinje (danas me je jedna pitala Dogs are out of the question? ), zatim
na uklonjene pragove pruge iz kamenoloma tu pored, na ove šetnje iznuđene
strahom od zatrpavanja vulkanskim pepelom Etne, ne daleke od naših osećanja i
strepnji.
Možda
zbog toga sipam u ovu rupu reči velikom lopatom.
Onda
legnem i ugasim svetlo.
Ugasim?
To
nikad ne kažem.
Sećam
se, u gimnaziji, jednom sam profesorici fizike rekao „I onda ugasimo svetlo.“
Htela
je da me obori na popravni.
Od
tada znam da se svetlo isključuje a vatra gasi a malo dupe u uskim farmericama
odlazi svuda.
Нема коментара:
Постави коментар