MILAN TODOROV: UKRADENI ISUS

 

Bili smo u Amsterdamu. U ulici crvenih fenjera. Doduše, nismo videli nijedan fenjer. Ulica oivičena kanalom. Ništa posebno. Nešto kao Dunavska u Novom Sadu. Ali, ne. Ti olaki toponimi su smrt za iluziju. Zamisli "Smrt ljubavi u Perlezu". Ne deluje.

I tako, izlozi. U njima žene u crnim i zlatnim gaćicama.

Jedna mala plava u belim. Izgledala je kao tek izgnana iz raja.

Zamisli, kaže mi drugar za koga ne znam da li je još živ, da sretneš ovo na nekoj jadranskoj plaži.

Šta ima da zamišljam?

Sutra bih je ženio, kaže.

U staklenu kutiju ulazi mladi japi. Nosi ruksak na leđima, kosa mu je previše začešljana, naočari na očima.

Plavuša navlači zavesu na izlogu.

Mrak traje nekoliko minuta. Smeo bih se zakleti ne više od sedam ili osam. Nepunih deset. Zatim, momak izlazi. Jednako je beo u licu i zift kose kao prilikom ulaska.

Imaće o čemu da sanja kad odrtaveo, u sto petoj godini života, sa pelenama i cevčicama na ustima bude obnavljao svoj svet zarastao u gvozdenu rđu.

Ali, dok to zamišljam, odjednom mi se javlja osećanje rasparenosti. Tu greha nema. Nema te smrtne opasnosti. Ali, kako je to moguće?

To pitanje me sve više zaokuplja. Greh bez osećanja težine. Međuvreme. Još je zima a već je, povremeno, leto. Kao da je pod suncem neka druga tama. Košava čisti grad. Povremeno se spusti pljusak i nestane internet po kućama sa mirisima kuvanog luka.

Sve deluje kao da je naliveno olovom.

Zatim ulazi još jedan. Debeli, po odeći sudeći, Nemac ili Austrijanac.

Vraćam se gugutkama koje se gnezde iznad prozora sobe u kojoj spavam.

Ona, gugutka, leži ma gnezdu a on, leteći ptić, malo-malo pa donosi neku slamku u kljunu za gnezdo.

Idila ili pokušaj da sredim misli? Stvari nisu nimalo jednostavne. Uostalom, zar nije svet jedan? Moje želje i moji strahovi su, u tom slučaju, jednaki željama i strahovima tog malog, uglađenog Japanca. Doduše, japi mi je delovao kao tip koji ume da se kontroliše, za razliku od mene. U većini delikatnih stvari ja reagujem instinktivno a ne racionalno. Međutim, nisam imao nameru da se poistovećujem sa njim. On je ipak čovek novog vremena. Čovek od akcije. Ja mogu mesecima da budem bačen u zasenak drugih. Nije tu reč o onemoćalosti volje.

Nešto drugo je u pitanju. Ja sam, naime, kao ono stari renesansni slikari koji bi se, umesto da rešavaju neki konkretan problem, bacili u mahniti rad na nekom svom delu, slici, knjizi, verskom spisu.

Kao da stalno mislim šta će biti posle moje smrti. Šta će ostati?

Poznato je da stvaraoci, da ne kažem umetnici, moraju da umru da bi ljudi shvatili njihovu vrednost.

Ali ja želim miran život bez problema. Uostalom, uvek sam imao taj glupi, opterećujući osećaj da su drugi, ma kakvi bili, bolji od mene.

Recimo, narodni heroji iz bioskopa Dunav za dan proslave ustanka sede u prvom redu i merkaju izdašnu dirigentkinju po imenu Milojka. Mi, deca, pevamo. Narodni heroji bi rado podveli dirigentkinju, našu nastavnicu muzičkog Milojku, ali ne smeju od svojih žena koje ih čekaju da dođu na ručak.

Kad o tome mislim, zaprepašćen sam notornom istinom da su i heroji ljudi skromnih prohteva.

Borili smo se, koliko se moralo, moglo i htelo, pa i više od toga. Onda smo u ovoj maloj poluravničarskoj varoši svili gnezdo (poput golubova iznad prozora moje spavaće sobe) pa zaustavili dah ispred nekog ženskog dupeta.

Ali, oni su bili pobednici i verovali su da pobednicima sve pripada, pa i veličanstvena pozadina naše nastavnice pevanja.

Ja sam, po mom dubokom uverenju, gubitnik. Prema tome, meni pripada verovatno ono čega nema.

Ili ono što pripada drugima.

Ne poželi tuđe?

Ima i drugih nejasnih figura u jutarnjoj kafi.

Internet mreže omogućavaju da u svakom trenutku znamo ko je i kada aktivan u našem svetu lažne intime.

Razlika između teških i lakih snova je samo u ritmu kojim me sustižu dok se spremam da sklopim deliće koji mi nedostaju.

...

Gotovo, pomislio sam i hteo da ovu priču objavim na svom blogu. U stvari, objavio sam je na kratko, pa povukao. Neka pitanja koja su me mučila ovih dana ostala su bez odgovora.

Po običaju pokušao sam da stvar razrešim dugim šetnjama.

Bio je najveći hrišćanski praznik Uskrs.

Prošao sam starim grobljem na kome je moj negdanji prijatelj podigao mermernu grobnicu za sebe. Ispisao je na njoj ime i prezime i godinu rođenja. Godina smrti nije uklesana i ja pomislih  da je to dobro.

Potom sam se, zaklonjen šeširom od bele trske, spustio do Kameničkog parka. Dve plovke mi, u blizini žabastog mutnog jezera, pretrčaše put. Pokušao sam da ih snimim. Međutim, u gustoj travi njihovi obrisi slabo su se nazirali. Kamuflaža je, dakle, važna za preživljavanje u njihovom svetu. U ljudskom je prezirem.

U povratku, zastao sam kod starog i skoro sasvim propalog drvenog krsta sa Isusovim raspećem. Nalazio se na bočnom skretanju ka delu petrovaradinskog bloka zvanog Dedinje. Dugo sam se kanio da ga fotografišem. Uvek mi je bilo teško izvodljivo, jer se krst nalazio na opasnoj krivini u blizini nekadašnje televizije a sada radijske zgrade, u kojoj je jedne noći neki umorni vozač pregazio šleperom noćnog portira.

Iako sam voleo usamljena mesta, ovo mi se zbog toga činilo mističnim.

Međutim, danas, najverovatnije zbog uskrsa, drum je bio prazan.

Zastao sam na ivici asfaltnog puta i nekoliko puta škljocnuo telefonskom kamerom u pravcu krsta. Nisam bio zadovoljan. Krst je već obrastao prolećnim granama zove, za koje je, tek sad sam se setio, stari slepi knjižničar u Varadinu govorio da je vampirsko drvo. Štaviše, ceo Kamenički park, rodno mesto dečjeg Zmaj Jove, bio je, prema njemu, stecište vampira.

Tek kad sam se, radi jasnije slike, približio raspeću video sam da na njemu sada nema malog gvozdenog Isusa.

Da li su ga ukrali majstori gvožđari?

Ili je ustao sa raspeća da nas grešne spase?