(nad rukopisom novog romana Milana Todorova)
Roman
„Kukavičke junačke pesme“ donosi primer finog, lirskog pripovedačkog tkanja,
ali i uznemirujući uvid u svet koji se raspada u bezosećajni lični i opšti
haos.
More
spokojstva, ukoliko ga je bilo, definitivno je nestalo i naš svet se sada kreće
kroz iskustva nevolja čiji smisao, uprkos svim pokušajima, ne možemo da shvatimo.
„Kukavičke
junačke pesme“ ipak nisu pandemijsko štivo kataklizmične prognoze, nego pre
svega urbani ljubavni incidenti. Odjeci slučajnih događaja, svakodnevne
običnosti koje bi trebalo da drže ljudski život u onome što se zove
priviknutost na normalu i standarde zajednice a to ne čine – otvaraju polja
spekulativne fikcije na svež i uzbudljiv
način epske romanse.
Svojevrsne
putopisne beleške iz života gradskog usamljenika koje se nižu u ritmu trkača
govore o nemogućnosti oblikovanja života u jasnu i dovršenu celinu. Stoga život,
sa svojim ponudama i iznudama, vodi glavnog junaka u „mentalno druženje“ sa
bezmalo svakom lepom ženom koja se ukaže u njegovom hodajućem životopisu.
To
je samorefleksivno ispitivanje usamljenog bića. Lakoća dodira je nestala iz
života junaka, pa se on zbog toga fokusira na emotivne drame na mnogobrojnim
društvenim mrežama u kojima su najintimniji trenuci jedini osećaj nove zbilje.
Ovo
je istovremeno i priča o radio novinarstvu u ratnim okolnostima. Novosadski
radio pre i u doba Drugog svetskog rata, ali i u aktuelnosti tog niza istina,
laži, strahova, pokoravanja i prevara.
Društvene
okolnosti se stalno menjaju ostavljajući čoveka da ostatak života provodi
čekajući nevidljivu budućnost u svetu hranjenom represijom i lažima.
Lako,
opipljivo i istovremeno duboko promišljanje o srži savremene zaglibljenosti u
urbanim lavirintima.
U
apsurdnom pokušaju da izvrši samoubistvo, junak na samom početku romana naziva
telegrafsko odeljenje u nameri da prethodno prijavi svoju smrt a dobija mehanički
odgovor koji bi kao lajtmotiv mogao da stoji iznad njegove ispovedne priče :“Žao
nam je što čekate“.
Нема коментара:
Постави коментар