MILAN TODOROV: TRABL

 

Vetar  u predvečerje punog Meseca. Mladi vitki mladići trče gradom i viču „Trabl, trabl“.

Šalim se. Mladići viču „Vetar, vetar. Spuštaj suncobrane!“

A „Nesreća, nesreća“, viče žena koja je u nekom romanu, ne sećam se kom, prevarila svog večno pijanog muža sa štićenikom doma koji je njen muž nehotice zapalio i tako se to završilo kao što se nesreće završavaju, bez smisla.

Ona je pokušala da pobegne od samoće tako što je, posle mnogo oklevanja, odustajanja i kajanja unapred - navela mladića na seks sa njom. Njen muž, njen ostareli muž, bežao je od, samo on zna čega, u celonoćna usamljenička opijanja. Zaključao bi se u kancelariju upravnika Zavoda za mlade delikvente i, misleći da ga niko ne vidi, ispijao svoju bocu konjaka. Ona se, za to vreme, vrtela u krevetu, i, najverovatnije (jer ko će žene znati), mislila da je izdana.

Bez trunke mržnje, bežeći od bola, muškarci i žene izgube ponajpre telesnu a zatim i svaku drugu prisnost. Ali, želje ostaju sa njima. Podzemne želje. One, koje računaju na tobožnju nevidljivost i koje kljucaju kao prokišnjavanje o potrebi za ljubavlju.

Za tih večeri ja sam posebno tih.

Odvlačim se u krevet pipajući stvari u mraku.

Levom rukom uključujem radio i zatim, uz svetlo njegove male reklamne sijalice, jer to više nije radio nego pretpostavka, snimak radija, imitacija, retro… pronalazim pidžamu. Oblačim je preko glave. Često izvrnutu. Stvari imaju tu osobinu da nas iz krivaca pretvaraju u nevine žrtve bilo čega. Meke, frotirske pidžame, tamno plave boje koje posebno biram u retkim radnjama sa ručno rađenim odevnim predmetima.

Ali sve to, često je uzalud. Jer, pun Mesec kao da moj brod diže suviše visoko i ostavlja me bez mogućnosti da upravljam njegovom krmom kad talas iznenada padne u dubinu.

Mnogi su mi rekli da je u pitanju preterana nervna reakcija.

Pusti.

Pusti bivše voljene, sadašnje voljene i buduće voljene.

Prepusti se onome koje zna da te opiše.

Čovek sa godinama usvaja neke strahove na koje prethodnih godina svog života, prilično neobazrivog, nije nikad obraćao pažnju.

Čovek misli da bi najzad, umesto da baca reči u vetar, trebalo da ih skuplja.

Ali, ne zna gde da ih nađe.

Gde spavaju dobre reči?

Ne znaš.

Ponavljaš: „Polako samo. Samo polako!“

To je besmislena bajalica. Gde je nauka? Ko je zakočio mehanizam vremenske mašine tako da više ne ide unapred.

Sad su analizom mikrofosila utvrdili da je život na zemlji nastao veoma brzo nakon njenog formiranja. Mada sve to što je u vezi sa praistorijom počinje da me iritira. Šta je sa postistorijom? Šta se dešava posle one slavno propale skaske o kraju istorije?

Dok iz Maksija nosim paket svežeg mesa kući mislim o komadu mesa koji je Stenlija Kovalskog u filmu Blue Jasmine naterao da razbije radio aparat.

Da, bila je to druga ženska. Da stvar bude gora, bila je to rođena sestra njegove žene.

Letnje pahuljice. Potpuno me na bulevaru zasipaju iglice cveta gloga. To je prosto mećava. Uzalud konobari usplahireno trče između stolova.

Ja znam da će tako biti narednih nekoliko dana.

Trabl.

Nevolja.

Prevara.

Kazna bez odjeka.

Ili čista požuda? Veza bazirana isključivo na seksualnim zadovoljstvima. Kres bez obaveza. Više puta, sa malo straha koje se otresa kao leptirov prah.

U džepu pantalona mi vibrira mobilni telefon. Znam  da nije poželjno, iz zdravstvenih razloga, držati ga blizu k.

Halo?

Holou?(Holou tako je tu skoro vikao debeli rahitični Englez u svoj mobilni sa preterano mnogo žica).

Posle pregledam sve mreže. Neki nepoznat broj. Verovatno je greška, mislim.

I još kako bi trebalo da uvećavam mišićnu masu. I da idem uspravno, toliko uspravno kao moj deda-ujak koji me šetajući glavnom ulicom nikad nije video, jer je glavu držao u oblacima.

Ujače, jesi li, mada mrtav, spreman da zajedno spasemo svet od nepristojnosti?

Hvala, nisam ni ja, ujače.

Od poslednjeg merenja izgubio sam kilogram i po.

Koliko teži duša?

Odbijte mi to, molim vas.

Mrtav ujak mi se osmehuje. Ja mu se zahvaljujem na rodoslovu naše porodice, koji je upravo on započeo a ja se eto, godinama posle njegove smrti, nakanjujem da ga dopišem onim što znam. Ali, plašim se širenja svog sveta i širenja sveta uopšte. Osuđujem letove u svemir. Skoro sam siguran da će nam sa kapsulom koja pada u Tihi okean dopremiti i smrtonosne vanzemaljske mikrobe.

Kukavica sam. Onaj koga nema u narodnim pesmama. A preovlađujuća slika o našem narodu je sklonost brzom zaboravu svega što nije herojsko. Po tome smo pravi predstavnici sveta u nestajanju.

Uostalom, nestajanje bi najzad trebalo proglasiti za olimpijsku disciplinu. Ko prvi nestane dobije medalju, pehar i sviraju mu himnu koja potom takođe zauvek nestaje.

Čuo sam da je jedini lek za to kupanje u hladnoj vodi. Čak i u ledu, jer svet je nezdravo mlak i sve truli od toplote.

A leto tek dolazi.

Nestrpljiv sam.

Koliko ima do večnosti?

Još dva meseca gledanja onih selfija držećih sredovečnih dama na letovanjima u starim letovalištima. Toliko starim da su sve ljubavi, preljube, ljubomore ništa spram ovih divnih cvetnjaka u centru grada.

Pokušavam da se spasem. Mislim kako su zvezde i ove noći, sve ukupno naravno, svetlije od Meseca.

Ako je ta hijerarhija tačna onda je flert, ta trtična kost muško – ženskog sveta opet tako u modi, tako neobavezna kao večni život, zapravo povratak nemirnom disanju u snu zbog onoga što svemu prethodi.

Trabl.

Ali, ja ne pijem konjak zaključan u sobi kao što su pili neki novosadski humoristi, premda ne znam da li će moja sudbina biti bolja od njihovih.

Najzad, to su lokalne legende.

U svakom slučaju pojma nemam dokle će trajati ovo ludilo sa životom na društvenim mrežama umesto života.

Ko će koga skrhati?

Premda nema kiše vazduh je ispunjen mirisima zemlje.

Trabl.