Ne
pokušavam da tumačim svoje snove. Zahvalan sam gospodu što sanjam. Probudim se
i okrenem drugu stranu jastuka. Ili kažem: Aha, ti si.
Voleo
sam da čitam u krevetu, dok je usnuti bilo samo stanje svesti.
Danas,
međutim, stvari su mnogo komplikovanije.
To je kao ono što razvedene žene koje još računaju na neverne muževe u
informacijama o emotivnom statusu na nekoj društvenoj mreži pišu: Komplikovano
je.
Znao
sam jednu takvu. Imala je običaj da za bilo koju stvar o kojoj se povede reč
kaže: Ali, bukvalno.
Ipak,
ja takve žene opravdavam, jer ko zna kako one provode noći i šta sve njima u
snovima dolazi i odlazi.
Tu
ne postoji nikakav dirigent Karajan. Stvari padaju s neba u krevet. Sasvim sam
siguran da ih priziva naš nameštaj, moji alati za popravku sitnih kvarova, naša
ulja uvek na dnu boce i naša sunca.
I
to je nemoguće izmeniti.
Ja,
recimo, volim da spavam sa otvorenim prozorima, pod svetlom Meseca, zvezda i
onih belih tragova aviona za koje mnogi misle da su sejači korone i smrti kao
što su to nekada bile zvezde repatice.
Krevet
je za mene toplo i ušuškano mesto, ali ne želim da bude izolovano od patnje.
Hoću reći, od lične i patnje sveta.
Snovi
su drugo. Hteli mi ili ne, oni su neka vrsta pripadanja.
Prvi
put sam video ženski polni organ u poljskom klozetu koji se nalazio iza seoskog
Doma kulture. Tu su se nedeljom davale filmske predstave. Uglavnom odvratni
ruski filmovi o brazdama, siromašnim proleterima i u duge haljine obučenim
rumenim babuškama devojkama.
Nas
nekoliko dečaka došli bismo uvek nekoliko sati ranije, penjali se na usijani
limeni krov pomoćne zgrade u dvorištu doma i sunčajući se kao mačori osmatrali
okolinu u kojoj se ništa pod milim bogom nije menjalo hiljadama godina.
Onda
se pojavila hroma Smiljka. Blistala je u preteškim haljinama pod opakim
banatskim suncem. Bila je iz bogate kuće i bogatom opremom trebalo je da namami
mladoženju.
Ležali
smo mirno na krovu i posmatrali je kako se vrti ispred zatvorene bioskopske dvorane.
Tek kada je krenula ka poljskom klozetu koji se nalazio tik ispod nas, zainteresovala
nas je njena ženska pojava.
Klozet
je bio banatski nemarno sklepan. Onako, bez krova. Za letnje doba. Filmske
predstave se, ionako, nisu održavale zimi.
Smiljka
je ušla i počela da se razodeva. Gledali smo njena široka bela leđa, pa te
debele noge. Sada se nije primećivalo da je jedna kraća od druge. I najzad,
tamni pečatnjak ispod trbuha.
Mirno,
ne pomerajući se, ležali smo na usijanom krovu dok su nam bale curile iz svih
otvora.
Interesantno,
ja nikad nisam mislio o svom telu.
O
žilicama u očima, o urinu u bubrezima ili o tome koji organ je, zlu ne trebalo,
najpogodniji za samoubistvo.
Smiljka
je samo nedužna slika moje seoske naive. Ali, kao da je sve posle, u vezi sa
raznim oblicima ženstvenosti, moralo da u mojoj svesti prođe taj filter glupe
avgustovske uspomene nalik na drogu.
I
opet snovi.
Koliko
sam samo svojih života protraćio u svojim snovima?
Problem
je sada u tome što ti bezglavo ludi snovi prete da postanu strast. Nemarno
otvorene stranice na društvenim mrežama liče na ono propušteno, željeno a ružno
na limenom krovu sa pogledom na Smiljkinu savršenu pantomimu nedorečene ljubavi
i, u skladu sa tim, mogućeg života.
A
posle sam misleći o tome verovao ili želeo da verujem da sam osobenjak koji
previše oseća.
Nedavno
sam, pak, prolazeći autom između dva groblja čuo narikaču. Nikad pre ovoga je
nisam čuo. Pomislio sam, kakav sam ja skot. Nikad neću moći da tako glasno i
ubedljivo naričem.
Komplikovano
je.
Нема коментара:
Постави коментар